У вријеме краља Радимира II десио се велики напад Авара на Србију, 639. године. Врло бројна аварска војска је упала у Србију и похарала Далмацију, Истру, Мезију, Дарданију, Рашку и Превалу.Авари су освојили тврђаву Клис у Далмацији, а затим су до темеља разорили градове Солин и Епидаур, 640-те године.
Уочи аварског напада Србија је била у великом нереду, буктали су сукоби између хришћана и пагана; цар Радимир је био паган и у овим сукобима стао је на страну пагана и прогонио хришћане. Овакво стање у Србији олакшало је продор Авара, а можда је баш ово лоше стање и привукло Аваре. Било како било, цара Радимира је нестало 639-те године, а његов наследник, чије име нам није познато, погинуо је приликом аварског освајања Солина 640-те године. Један други и последњи племић из династије Свевладовића покушао је да васпостави царску власт у Скадру, али у томе није имао много успијеха. Авари су били један хунски номадски народ из централне Азије. Срби су први пут упознали Аваре док су ови били на ријеци Обру у Сибиру и по имену ове реке називали су их - Обрима. Са Аварима је први успоставио везе цар Јустиниан, 558 године, тражећи свуда савезнике за рат против Србије. Те године је склопљен савез између Римске Царевине и Авара, који су се још тада налазили у централној Азији. Аварски изасланик, по имену Кондих, посјетио је Цариград, а затим је спатар Валентин посјетио аварског хагана. Десет година касније Авари су били у Бесарабији и као савезници Римске Царевине отпочели су нападе на Србе и србске савезнике у Подунављу. У рату између Ромеја и Срба из Дачке Србије, 578/579 године, Авари узимају учешћа у борбама на страни Ромеја. Па ипак овај рат се завршио србском побиједом и Срби су прешли Дунав и похарали цијелу Тракију и Грчку. Авари су напали на Јадранску Србију 592 године; несумљиво је да су то учинили на позив Цариграда, али су у овом нападу били тако потучени да је њихов хаган морао да се спасава бјегством преко Дунава. Политика Византије је била да све полудивље номадске хорде yпyћyје у нападе на Србе и на пљачку србских земаља, што је посебно дошло до изражаја у случају Авара. У томе циљу Византинци нису исплаћивали редовно уговорену плату Аварима, па су се ови бунили и пљачкали и византиску територију. Па и поред штете од аварске пљачке, Византинци су сматрали да је за њих од много веће користи да држе Аваре стално спремне на ратне походе ради пљачке. Ово се показало сврсисходно када је Византија напала Дачку Србију 594-те године. Чим је византинска војска прешла Дунав, огромна аварска хорда се одмах придружила њој и са удруженим снагама побиједили су србског војводу Адрагаста и заробили кнеза Мужока на реци Јаломици. Следеће године нападачи су поражени и протјерани из Дачке Србије. Авари потом упадају у Јадранску Србију и разарају град Велику, који се налазио близу реке Саве, сјеверозападно од данашње Бање Луке. Једна србска војска је стигла Аваре код поменутог града, потукла их, отела им сав плен и протјерала из Србије. У новом рату између Византије и Дачке Србије, 602 године, Авари нису учествовали, можда се нису били још опоравили од претходних пораза, па су Византинци били тешко поражени. Незадовољна византиска војска се побунила и убила цара Маврикија. Авари се поново буне против свога послодавца - Византије, 619-те године, али ова им поново даје плату и обећава им да ће им признати као њихов посјед цијелу Панонију, ако је освоје. Ово је био отворени позив Аварима да нападну Србе у Панонији који нису тада располагали знатнијом војном силом. Авари су и овај налог извршили као и све друге и цијела аварска хорда се сручила у Панонију. Аварска азиска коњица је као олуја јездила Панонијом и готово цијелу је заузела. Аварска пљачка и злочини убрзо натјераше на побуну Србе из Моравске, под вођством Сама 623 године. Самов устанак је успио, протјерао је Аваре на југ Паноније и створио једну велику краљевину. Авари су се задржали у јужној Панонији и ту поново ојачали, да би 639-те, поново упали у Јадранску Србију. И овај напад Авари су предузели у споразуму са Византијом и по налогу лично цара Хераклија. Византинци су били обавијештени о лошем стању у Србији, јер су баш они, преко Цркве, изазвали сукобе између хришћана и пагана, а затим су се појавили као заштитници хришћана. Помиње се некаква заповијест (Простаксис, Ордо), коју је цар Хераклије издао Аварима за напад на Србију. Такође помиње се и некаква наредба (Келеусис, Јусио), којом је цар признао Аварима право на све освојене земље у Србији. По упаду Авара у Србију византанска морнарица је напала србске приморске градове, које су истовремено Авари нападали са копна а Византинци са мора, 640-те године. Два србска града која су дала најачи отпор, Солин и Епидаур (Дубровник), су после освајања потпуно разорили, а остале приморске градове запосјели су Византинци. Србију је посебно тешко погодило разарање града Солина, јер је овај град тада био престолница Србије и сједиште србске архиепископије. Византија је жељела да уништи ову архиепископију, а за Аваре је она била привлачна само толико колико да опљачкају њене храмове. Све околности наводе на закључак да је разарање античког србског града Солина, сједишта србског владара и Цркве, дјело Византије, иако се она при томе злочину послужила и аварском руком. У тим тешким данима појављује се србски војвода Звонимир, од Цркве проглашен - Светимир, који прикупља војску у Босни и предузима одлучну борбу против Авара 640-те године. "На челу своје србске војске" војвода протерује Аваре из Босне, Мезије, Дарданије, Рашке, Дукље и потпуно их поражава у Далмацији 641-ве године. Приликом прогона Авара из Дукље, Светимир је ухватио и погубио последњег племића из династије Свевладовића, који је био потпуно неспособан и безначајан да му историчари нису ни име записали. Остаци поражених Авара повукли су се на сјевер, преко реке Саве, крајем 641 године. После побједе над Аварима војвода Светимир се крунише, у Скадру, јер је Солин био уништен, за краља Србије и тиме оснива нову династију - Светимировића. Његова држава Србија била је просторно нешто мања од Србије Свевладовића, јер су се Авари одржали у западној Панонији, тачније у данашњој Хрватској и Словенији. У Далмацији, Авари су се били настанили око Сиња и Врлике и после њиховог пораза остао је ту један дио њиховог становништва; можда двије до три хиљаде душа. Они су се још населили око Обровца и Нина. Обровац је по њима добио своје име, пошто су Срби називали Аваре - Обрима. Овај дио Авара што је остао у Србији познат је у деветом веку под именом Хрвата. Доста бројнији Хрвати од ових, што су се населили у Далмацији, населили су се у Панонији између ријека Саве и Драве 640-те године. На њиховом челу се налазила једна породица од петеро браће и двије сестре, чија имена цв остала позната. Звали су се: Хроват, Клук, Мухол, Ловел и Косен. Сестре су се звале: Туга и Вуга. Земљиште на коме су се они населили припадало је Србији, али они нису били у саставу Србије, него у саставу аварског хаганата који је имао центар негдје у данашњој Мађарској. Прије доласка у Србију Хрвати су били у једном дијелу Аварске. Први помен хрватског имена у историји налази се у граду Танаису на ушћу реке Дона у Азовско Море, из трећег вијека н.е. Хрвати или Хревати тј Хаварати се у Далмацији први пут помињу под тим именом у вријеме Каролинга, после 800-те године. Авари у краљевини Србији, то јест они који су остали у Далмацији, разликовали су се од Срба својих сусједа по начину живота и по тјелесном изгледу. Населили су се, углавном, по мјестима која су била разорена и опустошена од Авара, како се то помиње на Сплитском сабору 924.године. Цар Ираклије је умро почетком 641. године, а његов наследник, Константин III , затражио је војну помоћ од Србије, 642 године, за борбу против Лангобарда у Италији. Ово нам говори да се у Цариграду приликом промјене владара мијењала и политика према Србији. У сваком случају аварска карта није више била добра за игру. Србија се одазвала молби цара Константина и послала једну војску у Италију. Србска војска се искрцала на обали Сипонта и опсела Лангобарде у Бенавенту. У борби са Србима погинуо је лангобардски војвода од Бенавента, по имену Ајон. Дошао је Родоалд, син лангобардског војводе из Фриула, са једном својом војском у Бенавенто. Уместо борбе тражио је да разговара са Србима. Родоалдо се обратио Србима на србском језику, који је одлично говорио, и успео је да наговори Србе да прекину ратна дејства у Италији против Лангобарда и да се врате у Србију. Име овог лангобардског војводе и његов одлични србски језик покрећу низ питања. Његово име Родоалдо је латинизирани облик имена Родовлад. Како је он могао да одлично говори србски језик ако тај језик није говорен у његовој кући? Многи писци из средњег века говоре да су Лангобарди - Словени. Што значи да су Лангобарди једно србско племе из Сарматске Србије. Овај случај са војводом Родоалдом говори у прилог њихових изјава. Приликом разарања града Солина уништена је архиепископија и све свештенство побијено. Последњи архиепископ звао се Тодор III , који је такође био убијен. На мјесто порушених градова: Солина и Епидаура, саграђени су нови градови, Сплит 647. године и Дубровник 643. године. За новог архиепископа у Далмацији постављен је, од стране Рима, Јован из Равене, 650 - 680 године.Нови краљ Србије, Светимир, дао је Цркви велике повластице, ослободио је од плаћања пореза и помогао да се обнови и поново организује. Светимир је помагао покрштавање својих поданика који нису још били крштени, али није дозвољавао свештенству да покрштавање врши насилно. Јован Равењанин је, уз краљеву подршку, покушао да покрсти Аваре (Хрвате) б70. године, али у томе није успио. Треба да је још тада било и Срба који нису хтјели да приме хришћанство, као на примјер - Неретвљани. Они су гледали на хришћанство као на једну туђинску верску организацију. Уништењем старе Солинске Архиепископије уништена је у ствари и самосталност србске Цркве у Далмацији, "Када је за архиепископа дошао Максим, 593. године, односи између њега и папе Григорија И били су потпуно прекинути. Интервенисао је цар Маврикије и наговорио Максима да се помири са папом, па је дошло до неког помирења између њих, у Равени 599 године." У обновљеној архиепископији нови архиепископ Јован Равењанин, био је постављен од стране папе и био је под његовом управом. Тако ће бити све до 732 године, а тада су све епархије Илирије потпале под власт цариградског патријарха. Краљ Светимир је умро б71 године и наследио га је син Будимир, звани - Светопелек. Будимиру је такође Црква дала име Светопелек, што значи дијете светог повоја, односно из светих пелена. Краљ Будимир је увео нову управну поделу у Србији, 711. године, и увео добро организовано судство. Тада је уведена подјела Србије на банате и жупе. Банат је био првенствено једна војна област, али био је истовремено и цивилна управна јединица, на чијем челу је стајао бан. Бан је понекад постављан од краља а понекад биран од народа. Он је био највиши представник краљевске власти у дотичном банату, у ствари био је један високи чиновник. Жупани су били цивилни чиновници, старјешине жупа. И жупан је обично постављан од краља, али понекад био би биран од народа и краљ би га само потврђивао. Поред бана и жупана постојале су и војводе. Војводу је бирао народ из једне или више жупа са роком од годину дана. Његова дужност је била да води војску из својих жупа у рат, на позив бана или краља. Сва ова звања су понекад била и наследна, али то је више био случај него правило. Наследна звања су била кнежевска, а кнежева је било од врло различитих важности, од малих сеоских кнежева па до стварних владара појединих области. Судије, порезници и остали чиновници постављани су обично са роком од годину дана. Краљ Будимир је умро 711. године и наслиједио га је син Светолик, 711.-724. године. После Светолика на престол долази његов син Владислав, 724.-727. године. Владислава наслеђује његов млађи брат, Томислав, 727.-744. године. За све вријеме владавине ових краљева немамо података о каквим важнијим догађајима, па се може предпоставити да је то вријеме било вријеме мира. У вријеме владавине Томиславовог сина Себислава, 744.-760. године, проширене су границе Србије на сјеверу и североистоку. Један податак из 756. године говори нам да је панонска покрајина Савија, то јест данашња Славонија, била у то вријеме у саставу Србије и да се Србија граничила на сјеверу са Аварима, а на истоку са Бугарима. У то вријеме Бугари су се налазили на доњем Дунаву, на простору сјеверно од Старе Планине. У Византији је у то вријеме владао цар Константин Копроним, који је са његовим иконоборачким сабором од 754. године, створио огромни неред у Цркви. Последице тог вjерског нереда осјећале су се и у Србији, пошто је Црква у Србији била тада под управом цариградског патријарха. На западу се римски архиепископ проглашава и за земаљског владара, 756. године, коме фрушки (франачки) краљ Пепин поклања на управу дијелове Италије. И на Истоку и на Западу хришћанска Црква је све више одвођена од своје стварне намјене и коришћена у чисто политичке сврхе. Римски архиепископ, под надимком - Папа, настоји да буде нови римски император, а у Византији Црква је сведена на обично оруђе политике цариградског Двора. И једни и други били су према Србима подједнако непријатељски настројени. Краљ Себислав је 760. године подијелио Србију на два управна дијела и дао свакоме од синова по једну половину државе на управу.Вјероватно је услиједила подјела Србије на Приморје и Загорје. Старији син, Расбин, који је владао од 760. до 768. године, добио је на управу јужне крајеве Србије, од Истре до Македоније. Његов млађи брат, Владимир, добио је на управу сјеверне крајеве Србије: Славонију, Влашку, Рашку и Босну. Владимир је владао од 760. до 781. године и он је, после смрти његовог брата Расбина, објединио сјеверну и јужну Србију. Краља Владимира је наследио његов син Карамир, 781.-789. године. У вријеме владавине краља Карамира почињу сукоби између Фрушке и Србије. Фрушки краљ Карло Велики настоји да придобије пограничне великаше у Србији нудећи им врло велике привилегије ако се одвоје од свога владара и постану његови вазали. Поред тих примамљивих понуда Карло је довео и велике војне снаге на границу Србије. Три србска западна баната су била угрожена од Фруга: Истра, Јаподија и банат Лика и Крбава. Краљ Карамир је дошао са својом војском у ове западне банате. Вођене су некакве борбе у пограничном предјелу Србије, али ми о тим борбама немамо опширнијих података. Једино је познато да је краљ Карамир био рањен и да је од последица тих рана умро 789. године. Као и то да Карло Велики није успио да освоји ни један од пограничних србских баната. Нови краљ Србије био је Карамиров син Тврдослав, 789.- 794. године. Тврдослав је спровео преуређење државне управе и судства у западним банатима Србије, а народу дао велике повластице, па је тако учврстио своју власт у овим западним областима. Карло Велики је, почевши од 791. године, повео велики рат против Авара из Паноније и његове снаге су биле заузете у томе рату. Фрушка сила се поново устремила на Србију 794. године, и успјева да од Срба освоји Истру. Краљ Тврдослав је водио велики рат са Фрузима, спријечио њихов даљи продор у Србију, али Истру није повратио. У томе га је спријечила изненадна смрт, док је био са војском у Лици. Пошто Тврдослав није имао наследника, власт је преузео војвода Оштривој, који је био у сродству са краљевском кућом. Војвода Оштривој је остао две године са војском у овим западним предјелима Србије, све док фрушка опасност није потпуно отклоњена. Потом је дошао у Скадар и поставио на престо Србије свога сина Толимира.
Уочи аварског напада Србија је била у великом нереду, буктали су сукоби између хришћана и пагана; цар Радимир је био паган и у овим сукобима стао је на страну пагана и прогонио хришћане. Овакво стање у Србији олакшало је продор Авара, а можда је баш ово лоше стање и привукло Аваре. Било како било, цара Радимира је нестало 639-те године, а његов наследник, чије име нам није познато, погинуо је приликом аварског освајања Солина 640-те године. Један други и последњи племић из династије Свевладовића покушао је да васпостави царску власт у Скадру, али у томе није имао много успијеха. Авари су били један хунски номадски народ из централне Азије. Срби су први пут упознали Аваре док су ови били на ријеци Обру у Сибиру и по имену ове реке називали су их - Обрима. Са Аварима је први успоставио везе цар Јустиниан, 558 године, тражећи свуда савезнике за рат против Србије. Те године је склопљен савез између Римске Царевине и Авара, који су се још тада налазили у централној Азији. Аварски изасланик, по имену Кондих, посјетио је Цариград, а затим је спатар Валентин посјетио аварског хагана. Десет година касније Авари су били у Бесарабији и као савезници Римске Царевине отпочели су нападе на Србе и србске савезнике у Подунављу. У рату између Ромеја и Срба из Дачке Србије, 578/579 године, Авари узимају учешћа у борбама на страни Ромеја. Па ипак овај рат се завршио србском побиједом и Срби су прешли Дунав и похарали цијелу Тракију и Грчку. Авари су напали на Јадранску Србију 592 године; несумљиво је да су то учинили на позив Цариграда, али су у овом нападу били тако потучени да је њихов хаган морао да се спасава бјегством преко Дунава. Политика Византије је била да све полудивље номадске хорде yпyћyје у нападе на Србе и на пљачку србских земаља, што је посебно дошло до изражаја у случају Авара. У томе циљу Византинци нису исплаћивали редовно уговорену плату Аварима, па су се ови бунили и пљачкали и византиску територију. Па и поред штете од аварске пљачке, Византинци су сматрали да је за њих од много веће користи да држе Аваре стално спремне на ратне походе ради пљачке. Ово се показало сврсисходно када је Византија напала Дачку Србију 594-те године. Чим је византинска војска прешла Дунав, огромна аварска хорда се одмах придружила њој и са удруженим снагама побиједили су србског војводу Адрагаста и заробили кнеза Мужока на реци Јаломици. Следеће године нападачи су поражени и протјерани из Дачке Србије. Авари потом упадају у Јадранску Србију и разарају град Велику, који се налазио близу реке Саве, сјеверозападно од данашње Бање Луке. Једна србска војска је стигла Аваре код поменутог града, потукла их, отела им сав плен и протјерала из Србије. У новом рату између Византије и Дачке Србије, 602 године, Авари нису учествовали, можда се нису били још опоравили од претходних пораза, па су Византинци били тешко поражени. Незадовољна византиска војска се побунила и убила цара Маврикија. Авари се поново буне против свога послодавца - Византије, 619-те године, али ова им поново даје плату и обећава им да ће им признати као њихов посјед цијелу Панонију, ако је освоје. Ово је био отворени позив Аварима да нападну Србе у Панонији који нису тада располагали знатнијом војном силом. Авари су и овај налог извршили као и све друге и цијела аварска хорда се сручила у Панонију. Аварска азиска коњица је као олуја јездила Панонијом и готово цијелу је заузела. Аварска пљачка и злочини убрзо натјераше на побуну Србе из Моравске, под вођством Сама 623 године. Самов устанак је успио, протјерао је Аваре на југ Паноније и створио једну велику краљевину. Авари су се задржали у јужној Панонији и ту поново ојачали, да би 639-те, поново упали у Јадранску Србију. И овај напад Авари су предузели у споразуму са Византијом и по налогу лично цара Хераклија. Византинци су били обавијештени о лошем стању у Србији, јер су баш они, преко Цркве, изазвали сукобе између хришћана и пагана, а затим су се појавили као заштитници хришћана. Помиње се некаква заповијест (Простаксис, Ордо), коју је цар Хераклије издао Аварима за напад на Србију. Такође помиње се и некаква наредба (Келеусис, Јусио), којом је цар признао Аварима право на све освојене земље у Србији. По упаду Авара у Србију византанска морнарица је напала србске приморске градове, које су истовремено Авари нападали са копна а Византинци са мора, 640-те године. Два србска града која су дала најачи отпор, Солин и Епидаур (Дубровник), су после освајања потпуно разорили, а остале приморске градове запосјели су Византинци. Србију је посебно тешко погодило разарање града Солина, јер је овај град тада био престолница Србије и сједиште србске архиепископије. Византија је жељела да уништи ову архиепископију, а за Аваре је она била привлачна само толико колико да опљачкају њене храмове. Све околности наводе на закључак да је разарање античког србског града Солина, сједишта србског владара и Цркве, дјело Византије, иако се она при томе злочину послужила и аварском руком. У тим тешким данима појављује се србски војвода Звонимир, од Цркве проглашен - Светимир, који прикупља војску у Босни и предузима одлучну борбу против Авара 640-те године. "На челу своје србске војске" војвода протерује Аваре из Босне, Мезије, Дарданије, Рашке, Дукље и потпуно их поражава у Далмацији 641-ве године. Приликом прогона Авара из Дукље, Светимир је ухватио и погубио последњег племића из династије Свевладовића, који је био потпуно неспособан и безначајан да му историчари нису ни име записали. Остаци поражених Авара повукли су се на сјевер, преко реке Саве, крајем 641 године. После побједе над Аварима војвода Светимир се крунише, у Скадру, јер је Солин био уништен, за краља Србије и тиме оснива нову династију - Светимировића. Његова држава Србија била је просторно нешто мања од Србије Свевладовића, јер су се Авари одржали у западној Панонији, тачније у данашњој Хрватској и Словенији. У Далмацији, Авари су се били настанили око Сиња и Врлике и после њиховог пораза остао је ту један дио њиховог становништва; можда двије до три хиљаде душа. Они су се још населили око Обровца и Нина. Обровац је по њима добио своје име, пошто су Срби називали Аваре - Обрима. Овај дио Авара што је остао у Србији познат је у деветом веку под именом Хрвата. Доста бројнији Хрвати од ових, што су се населили у Далмацији, населили су се у Панонији између ријека Саве и Драве 640-те године. На њиховом челу се налазила једна породица од петеро браће и двије сестре, чија имена цв остала позната. Звали су се: Хроват, Клук, Мухол, Ловел и Косен. Сестре су се звале: Туга и Вуга. Земљиште на коме су се они населили припадало је Србији, али они нису били у саставу Србије, него у саставу аварског хаганата који је имао центар негдје у данашњој Мађарској. Прије доласка у Србију Хрвати су били у једном дијелу Аварске. Први помен хрватског имена у историји налази се у граду Танаису на ушћу реке Дона у Азовско Море, из трећег вијека н.е. Хрвати или Хревати тј Хаварати се у Далмацији први пут помињу под тим именом у вријеме Каролинга, после 800-те године. Авари у краљевини Србији, то јест они који су остали у Далмацији, разликовали су се од Срба својих сусједа по начину живота и по тјелесном изгледу. Населили су се, углавном, по мјестима која су била разорена и опустошена од Авара, како се то помиње на Сплитском сабору 924.године. Цар Ираклије је умро почетком 641. године, а његов наследник, Константин III , затражио је војну помоћ од Србије, 642 године, за борбу против Лангобарда у Италији. Ово нам говори да се у Цариграду приликом промјене владара мијењала и политика према Србији. У сваком случају аварска карта није више била добра за игру. Србија се одазвала молби цара Константина и послала једну војску у Италију. Србска војска се искрцала на обали Сипонта и опсела Лангобарде у Бенавенту. У борби са Србима погинуо је лангобардски војвода од Бенавента, по имену Ајон. Дошао је Родоалд, син лангобардског војводе из Фриула, са једном својом војском у Бенавенто. Уместо борбе тражио је да разговара са Србима. Родоалдо се обратио Србима на србском језику, који је одлично говорио, и успео је да наговори Србе да прекину ратна дејства у Италији против Лангобарда и да се врате у Србију. Име овог лангобардског војводе и његов одлични србски језик покрећу низ питања. Његово име Родоалдо је латинизирани облик имена Родовлад. Како је он могао да одлично говори србски језик ако тај језик није говорен у његовој кући? Многи писци из средњег века говоре да су Лангобарди - Словени. Што значи да су Лангобарди једно србско племе из Сарматске Србије. Овај случај са војводом Родоалдом говори у прилог њихових изјава. Приликом разарања града Солина уништена је архиепископија и све свештенство побијено. Последњи архиепископ звао се Тодор III , који је такође био убијен. На мјесто порушених градова: Солина и Епидаура, саграђени су нови градови, Сплит 647. године и Дубровник 643. године. За новог архиепископа у Далмацији постављен је, од стране Рима, Јован из Равене, 650 - 680 године.Нови краљ Србије, Светимир, дао је Цркви велике повластице, ослободио је од плаћања пореза и помогао да се обнови и поново организује. Светимир је помагао покрштавање својих поданика који нису још били крштени, али није дозвољавао свештенству да покрштавање врши насилно. Јован Равењанин је, уз краљеву подршку, покушао да покрсти Аваре (Хрвате) б70. године, али у томе није успио. Треба да је још тада било и Срба који нису хтјели да приме хришћанство, као на примјер - Неретвљани. Они су гледали на хришћанство као на једну туђинску верску организацију. Уништењем старе Солинске Архиепископије уништена је у ствари и самосталност србске Цркве у Далмацији, "Када је за архиепископа дошао Максим, 593. године, односи између њега и папе Григорија И били су потпуно прекинути. Интервенисао је цар Маврикије и наговорио Максима да се помири са папом, па је дошло до неког помирења између њих, у Равени 599 године." У обновљеној архиепископији нови архиепископ Јован Равењанин, био је постављен од стране папе и био је под његовом управом. Тако ће бити све до 732 године, а тада су све епархије Илирије потпале под власт цариградског патријарха. Краљ Светимир је умро б71 године и наследио га је син Будимир, звани - Светопелек. Будимиру је такође Црква дала име Светопелек, што значи дијете светог повоја, односно из светих пелена. Краљ Будимир је увео нову управну поделу у Србији, 711. године, и увео добро организовано судство. Тада је уведена подјела Србије на банате и жупе. Банат је био првенствено једна војна област, али био је истовремено и цивилна управна јединица, на чијем челу је стајао бан. Бан је понекад постављан од краља а понекад биран од народа. Он је био највиши представник краљевске власти у дотичном банату, у ствари био је један високи чиновник. Жупани су били цивилни чиновници, старјешине жупа. И жупан је обично постављан од краља, али понекад био би биран од народа и краљ би га само потврђивао. Поред бана и жупана постојале су и војводе. Војводу је бирао народ из једне или више жупа са роком од годину дана. Његова дужност је била да води војску из својих жупа у рат, на позив бана или краља. Сва ова звања су понекад била и наследна, али то је више био случај него правило. Наследна звања су била кнежевска, а кнежева је било од врло различитих важности, од малих сеоских кнежева па до стварних владара појединих области. Судије, порезници и остали чиновници постављани су обично са роком од годину дана. Краљ Будимир је умро 711. године и наслиједио га је син Светолик, 711.-724. године. После Светолика на престол долази његов син Владислав, 724.-727. године. Владислава наслеђује његов млађи брат, Томислав, 727.-744. године. За све вријеме владавине ових краљева немамо података о каквим важнијим догађајима, па се може предпоставити да је то вријеме било вријеме мира. У вријеме владавине Томиславовог сина Себислава, 744.-760. године, проширене су границе Србије на сјеверу и североистоку. Један податак из 756. године говори нам да је панонска покрајина Савија, то јест данашња Славонија, била у то вријеме у саставу Србије и да се Србија граничила на сјеверу са Аварима, а на истоку са Бугарима. У то вријеме Бугари су се налазили на доњем Дунаву, на простору сјеверно од Старе Планине. У Византији је у то вријеме владао цар Константин Копроним, који је са његовим иконоборачким сабором од 754. године, створио огромни неред у Цркви. Последице тог вjерског нереда осјећале су се и у Србији, пошто је Црква у Србији била тада под управом цариградског патријарха. На западу се римски архиепископ проглашава и за земаљског владара, 756. године, коме фрушки (франачки) краљ Пепин поклања на управу дијелове Италије. И на Истоку и на Западу хришћанска Црква је све више одвођена од своје стварне намјене и коришћена у чисто политичке сврхе. Римски архиепископ, под надимком - Папа, настоји да буде нови римски император, а у Византији Црква је сведена на обично оруђе политике цариградског Двора. И једни и други били су према Србима подједнако непријатељски настројени. Краљ Себислав је 760. године подијелио Србију на два управна дијела и дао свакоме од синова по једну половину државе на управу.Вјероватно је услиједила подјела Србије на Приморје и Загорје. Старији син, Расбин, који је владао од 760. до 768. године, добио је на управу јужне крајеве Србије, од Истре до Македоније. Његов млађи брат, Владимир, добио је на управу сјеверне крајеве Србије: Славонију, Влашку, Рашку и Босну. Владимир је владао од 760. до 781. године и он је, после смрти његовог брата Расбина, објединио сјеверну и јужну Србију. Краља Владимира је наследио његов син Карамир, 781.-789. године. У вријеме владавине краља Карамира почињу сукоби између Фрушке и Србије. Фрушки краљ Карло Велики настоји да придобије пограничне великаше у Србији нудећи им врло велике привилегије ако се одвоје од свога владара и постану његови вазали. Поред тих примамљивих понуда Карло је довео и велике војне снаге на границу Србије. Три србска западна баната су била угрожена од Фруга: Истра, Јаподија и банат Лика и Крбава. Краљ Карамир је дошао са својом војском у ове западне банате. Вођене су некакве борбе у пограничном предјелу Србије, али ми о тим борбама немамо опширнијих података. Једино је познато да је краљ Карамир био рањен и да је од последица тих рана умро 789. године. Као и то да Карло Велики није успио да освоји ни један од пограничних србских баната. Нови краљ Србије био је Карамиров син Тврдослав, 789.- 794. године. Тврдослав је спровео преуређење државне управе и судства у западним банатима Србије, а народу дао велике повластице, па је тако учврстио своју власт у овим западним областима. Карло Велики је, почевши од 791. године, повео велики рат против Авара из Паноније и његове снаге су биле заузете у томе рату. Фрушка сила се поново устремила на Србију 794. године, и успјева да од Срба освоји Истру. Краљ Тврдослав је водио велики рат са Фрузима, спријечио њихов даљи продор у Србију, али Истру није повратио. У томе га је спријечила изненадна смрт, док је био са војском у Лици. Пошто Тврдослав није имао наследника, власт је преузео војвода Оштривој, који је био у сродству са краљевском кућом. Војвода Оштривој је остао две године са војском у овим западним предјелима Србије, све док фрушка опасност није потпуно отклоњена. Потом је дошао у Скадар и поставио на престо Србије свога сина Толимира.
Постави коментар