СТАРЕ ДИНАСТИЈЕ У СРБИЈИ И ЗАГОРСКОЈ ( ПЛАНИНСКОЈ) СРБИЈИ

Пред Немањићки период
Династија Свевладовића
(Од 490. – 1171.)

Обнова Јадранске Србије - Илирије
Династија Свевладовића (Дрвенаревића) 490 – 641 (На Хелму)
Оштроило,490. -535. године
Свевлад,535. -549.године
Селимир,549. -568. године
Владан,568.-590. године
Радимир,590. -606. године
Владан II, 606-619. године
Радимир II,619 -639. године
Н.Н.,639 -641. године
Династија Светимировића 641 – 794
Династија Оштривојевића прво раздобље 794 - 865
Војвода Оштривој 794 - 796
Краљ Толимир 796 - 812
Краљ Прибислав 812 - 815
Краљ Крепимир 815 - 840
Краљ Светорад 840 - 858
Краљ Радослав 858 - 863
Краљ Часлав 863 - 865
Србија без краља 865 - 926
Династија Оштривојевића друго раздобље 926 - 1171
Краљ Павлимир - Ратник 926 - 942
Краљ Тјецимир 942 - 962
Краљ Прелимир 962 - 990
Краљ Силвестар 990 - 994
Краљ Тугимир 994 - 1000
Хвалимир, Петрислав, Владимир и Драгимир 1000 - 1011
Краљ Доброслав - Војислав 1024-1065
Краљ Михаило 1065 - 1084
Краљ Бодин 1085 - 1111
Оштривојевићи од 1111 до 1171
Династија Немањића 1171. – 1371.

ДИНАСТИЈА СВЕВЛАДОВИЋА (490-641. Н. Е.)

Обнова србске националне државе, Јадранске Србије, почела је 461. године, када се Маркелин крунисао за краља Србије и Италије. Маркелин је био један од главних војсковођа царевине, помоћник прослављеног војсковође Аетиуса, побиједника над Атилом на Каталонским пољима 451. године.Аетиус и Маркелин су били Срби из Далмације. Срби су увидјели да је одржавање Римске Империје постало немогуће и да је једино рјешење успостављање своје националне државе. Маркелин је, као главни заповједник ратне морнарице Империје, упловио са цијелом ратном морнарицом у луке Далмације и прогласио се за краља. Дотадашњу империјалну морнарицу задржао је у своме посједу као морнарицу нове краљевине Србије и Италије. На молбу римског цара из Константинопоља, краљ Маркелин је пристао да са својом морнарицом штити острва у Средоземљу. Баш за време вршења те дужности убијен је из потаје у Италији 468. године. То изненадно убиство довело је у питање опстанак краљевине коју је створио. Краљевство није срушено иако су Маркелина на престолу смијенила два пустолова-један Србин из Далмације, а други, такође Србин, из Дачке Србије. Тек доласком синова краља Дачке Србије, Свевлада,Оштроила и Тоцила, 490. године, коначно је обновљена и учвршћена,Јадранска Србија. Првог сина задржао је за свога наслиједника, а другу двојицу је послао са војском:Оштроила у Јадранску Србију, а Тоцила у Италију. Док је Оштроило имао доста лак посао у подухвату да преузме Маркелинову Србију, дотле је Тоцило морао да мачем ствара своју нову краљевину у Италији.
Оштроилова пријестоница нове Јадранске Србије била је опет у граду Скадру, као и прије римског освајања. Маркелинова престоница је био град Солин (Сплит). Обновљену Јадранску Србију странци су називали Далмацијом, по римској провинцији Далмацији. Срби су ову своју обновљену државу називали- Србском, односно Србијом. Није риједак случај да су и Срби, у преписци са странцима, ову Јадранску Србију називали Далмацијом или Илиријом, Јадранска Србија под Свевладовићима имала је приближно исту просторну ширину као и римска провинција Илирија. Границе Србије су најчешће помијеране на југоисток према источној Римској Империји, Византији, и на сјевер у Панонији. Краљ Оштроило је од почетка владао Далмацијом, Илириком, Доњом Мезијом и Босном. Овдје Ди Канж под Далмацијом подразумијева проширену римску провинцију Далмацију која обухвата и Херцеговину, под Илириком подразумева Црну Гору, Албанију и данашњу Републику Србију, а под Доњом Мезијом- данашњу сјеверну Бугарску. Оштроилов син Свевлад ''очистио'' је, 493. године, Норик и Панонију од варвара који су упали у те покрајине. Норик је данашња Словенија, а Панонија, о којој је овде ријеч, је данашња Славонија и јужна Мађарска.
Тако је Србија, око 500. године, обухватала све земље од Винодола до Пелоније.Винодол је на граници Истре, а Пелонија је данашња Пелагонија у Македонији. Пелонија је некада била посебна краљевина са главним градом Белом Зором, данашњим Велесом. Према савременим називима земаља Србија је под Свевладовићима обухватала: Далмацију, Босну, Херцеговину,Хрватску, Словенију, Славонију, Црну Гору, Албанију, половину Македоније, Србију, сјеверну Бугарску, јужну Мађарску и спајала се са Дачком Србијом на Дунаву. У вријеме владавине Оштроиловог сина, краља Свевлада, од 535. до 549. године, биле су у неку руку повезане у заједницу све три Србије: Илирска(Јадранска), Дачка и Сарматска. Посебно се напомиње да је краљ Свевлад владао Босном, Далмацијом, Хрватском, Влашком и дијелом Пољске. Затим посла свог сина Свевлада ИИ са силном војском да очисти и поврати и ЗАГОРЈЕ (ТРАНСМОНТАНА, тј ЗАГОРСКУ СРБИЈУ или по данашњем изговору Планинску Србију). У вријеме Свевладовог сина и наследника Селимира, Србија се простирала од Јадрана до Сарматског Мора. У Дачкој и Сарматској Србији владала су три Селимирова млађа брата: Лех, Чех и Растко. Србију су, опште узевши, звали и Сарматијом. Срби се у то вријеме помињу под различитим именима појединих земаља, али и као Спори или Словени. Име Словени се управо тада и појавило као неко уопштено и вулгарно име за Србе. У ствари, име Словени се појављује први пут  552. године код Јорнандеса и Прокопија.
У ратовима између Србије и источне Римске Империје, у вријеме цара Јустинијана и цара Свевлада, од 535. до 548. године, обје стране су имале више савезника. Савезници Србије били су Готи из Италије и Фрузи (Франци) краља Клотара. Франци(Фрузи), који су запосјели стару Роданију, односно Галију,били су један савез различитих племена поријеклом из Сарматске Србије. Готи из Италије били су Гети из Дачке Србије. У овом дугом рату Србија је изгубила неколико приморских градова јер је Римска Империја имала премоћ на мору. Правећи нагодбу са Србијом, цар Јустинијан је ове градове прогласио независним градовима државама под његовом заштитом. То су били: Дубровник, Солин, Трогир,Задар, Раб, Крк и Осор.У вријеме владавине цара Владана (568.-590. године), Бугари су затражили да их Владан прими под своју власт и заштиту. Бугари су као народ Хуногунди које су цариградски писци назвали Волгарима, по ријеци Волги на чијим обалама су их први пут упознали. Цар Владан је примио Бугаре и дозволио им да се населе на доњем Подунављу. Орбини каже да су тада били сви пагани:Готи, Словени и Бугари, и да су сви говорили истим језиком. Велики број народа који су са царем Владаном говорили истим језиком, затражили су да их он узме под своју власт и заштиту. Пошто су били примљени у Србију, Бугари су почели да граде куће и да се трајно задржавају на датом земљишту напуштајући дотадашњи номадски начин живота.Цар Владан је повратио четири приморска града: Дубровник, Солин, Трогир и Задар. Пренио је своју пријестоницу из Скадра у Солин, око 575. године, који је остао пријестоница Србије све до 640. год, када су га разорили Авари.
Владари из династије Свевладовића нису били хришћани иако су бар двије трећине тадашњег становништва Србије чинили хришћани. Свевладовићи су сматрали хришћанство као једно од вјеровања у античком смислу, па су чак штитили хришћанску Цркву у Србији. Пошто је србска''Сирбијумска (Сирмијумска)'' архиепископија, због сталних напада разних племена, премештена у Солун, град који је био под Римском Империјом, Србији је тада остала једино митрополија са седиштем у Солину. Ова митрополија под Свевладовићима постаје архиепископија и србска аутокефална црква. Митрополит Онорије III, (од 528. до 544. године) сазвао је покрајински црквени сабор у Солину 530. године. На томе сабору Онорије је именован за архиепископа, па је тако у црквеном достојанству постао раван са римским архиепископом и са цариградским архиепископом и патријархом.Србска Солинска архиепископија имала је под својом управом слиједеће епархије: Солинску,Задарску, (која је покривала Либурнију и Јаподију), Рабску, Скрадинску (која је покривала неке предјеле у Босни), Епидаурску (Дубровачку), која је покривала један дио јужне Херцеговине),Неретвљанску, Далмску, Макарску са Брачом и Љешом, Имотску са сједиштем у тврђави Ловрач на брду Градина, Сасинску са седиштем у тврђави Сасин у Босни, Сарнитску или Саритску (Сарајевска), Сарсентарску у Босни, Сисачку и Бродску.Самосталности Србске цркве једнако су се противили Рим и Цариград. У свом подухвату да обнови Римску Империју у њеном најширем обиму, цар Јустинијан је покушао да освоји Србију. После неуспјелог рата који је трајао 13 година, Јустинијан је одлучио да бар потчини Србску цркву. Уз помоћ римског архиепископа Вигилија, Јустинијан је 548. године основао Пећку архиепископију. Ова нова архиепископија званично је била архиепископија Илирије под чију јурисдикцију је стављена сва територија те бивше римске провинције. Солинска архиепископија је требала да се потчини Пећкој архиепископији, а ова је била потчињена Цариградској цркви.
Као и град Солин, Солинску архиепископију потпуно су уништили Авари 640. године. Нови град Сплит, наследник старог града Солина, постао је сједиште обновљене архиепископије, али ова није више имала ни власт ни снагу старе Солинске архиепископије. Пећка архиепископија је касније постала Србска патријаршија. Још у 18. вијеку пећки патријарси су се у званичним документима називали: ''Патријарх: Рашке, Бугарске, Србије, Сирмијума, Славоније, Јаподије, Истре, Хрватске,Далмације и Босне''. Под Србијом се овдје, као и у свим документима раног средњег вијека,подразумијева простор од ријеке Неретве до ријеке Војуше. Та територија је била матична територија Србије, прије римског освајања и послије обнављања државе Србије. Данашња Република Србија је обухваћена под Рашком и дјелимично под Сирмијумом. Истра је постала саставни дио Србије 600.године.
Илирска Србија се територијално спајала са Дачком Србијом краља Свевлада. Њега је убрзо,после 490. године, наслиједио најстарији син-Брусило. Тако се десило да су три брата истовремено била три краља. Брусило у Дачкој Србији, Оштроило у Илирској Србији и Тотила у јужној Италији. Из тога времена потиче грб династије Свевладовића: штит плаве боје са три крунисане лавље главе златне боје. Овај грб се одржао све до наших дана као грб Далмације.
У вријеме Аварског харања Србије, после Радимира II, од 639. до 641. године, на пријестолу Србије смијенила су се два владара чија имена су остала непозната. Последњег од њих погубио је војвода Светимир 641.

(за Бунт написао Борис Цицовић Кучевски)