Стари је одувијек говорио: Ако одете на Запад имаћете прилику да радите, али не и да живите! Ако останете овдје, имаћете прилику да живите, али Бог зна, не и да радите! Вјероватно зато и постоји онај виц: КАКО ЗОВЕ БОГАТИ СИРОМАШНОГ СРБИНА? ТЕЛЕФОНОМ ИЗ ИНОСТРАНСТВА!
Људи су одувијек селили, није то само однедавно. Увијек се сматрало да је тамо негдје преко само још једног брда (или ријеке) много боље. Тамошње сунце јаче ће гријати, ливаде љепше мирисати, трава ће бити зеленија, хљеб укуснији... Но данас је много више оних који би да одселе него некада, поготово омладине.
Жуде да одселе у бијели свијет, у непознато, гдје ће постати само још један странац у туђини, никада прихваћен. Хрле као да је овдје и даље рат и велике глади па бјеже јер не знају хоће ли дочекати сутра.
Као да одмах преко гране падају паре са неба и сви једва чекају баш тебе да те запосле. Свако је чуо бар за једног нашег који се обогатио тамо лако, а нико за хиљаду њих који дођу на њега, а да су пропали, растуриле им се породице или им се скроз изгубио траг. Нити је ико чуо да у БиХ сваке године досели преко 300 странаца! Шта је то што ми имамо, за чим они жуде?
Имамо нашироко познату топлу словенску душу, познато гостопримство, искрено пријатељство и ’’јаранлук’’ њима непознат. Овдје је свак свакоме кум, пајдо, друг, пријатељ, рока, сви смо блиски, сви смо једно. Цијели град дише једном душом као цјелина.
На Западу не само да нема тог јединства и повезаности, у њих комшија првог комшију не познаје, чак им ни породица није једно, већ је то скуп посебних индивидуа повезаних ’’само’’ крвним сродством. Пунац зету не смије доћи на Божић јер он није породица. Браћа чим се пожене се раздвоје и виђају једном годишње, а живе у истом граду. А о томе да због дуплих послова жена и муж се не виђају, те да немају времена ни да сопствену дјецу упознају, да и не говорим. Дјецу би вам васпитавала неквалификована бејбиситерка (и то на страном језику), тако што ће их посадити испред ТВ-а док вам она набија рачун за телефон. А не дао ти Бог да уђеш ћерки у собу или повисиш имало тон на жену током неке небитне расправе, одма ти долази полиција на врата - и у ћузу. Ко си ти да својој жени или дјетету нешто кажеш, свак има право да ради шта хоће.
Роди ти се син и ти ћеш наравно који метак опалити да прославиш и јање окренути у дворишту (под условом да надјеш игдје јање у комаду). Одмах долази полиција, ватрогасци, хитна, а у новинама фасујеш чланак о томе како си примитивни варвар са Балкана!
Све то нема везе наравно јер имаш плату да ти завиде и овдашњи директори. Али нико не зна да од одјеће имаш само радно одијело и пиџаму, јер ти је живот Екремова пјесма ПОС’О - КУЋА.
Али нико не зна да си ти тамо биједа јер имаш много веће трошкове, порезе и да си роб кредита које ни твоји унуци неће отплатити. Они ће те временом исисати и физички и психички и у позним годинама када дођеш до пензије завршићеш на редовним седмичним сеансама код психијатра који ће за све окривити твоје родитеље и несрећно дјетињство (због рата које је његова земља и изазвала). Живјећеш као зомби, на седативима и дрогама које ти препишу. Има да се саушиш од таблета, али наравно ти ћеш се свима хвалити као си то намјерно дотјерао линију. А и за најобичнију прехладу биће ти исплатније овдје да дођеш, да се излијечиш и вратиш, јер у иностранству није бесплатно здравство.
Ако имаднеш среће имаћеш постподернистичку кућу (под хипотеком наравно), без душе и особности, сличнију хотелу но дому, испразну. Не вриједи она брале ни сламнатог крова колибе твога ђеде, вјеруј ми. А гдје је срце када дома нема? Јешћеш ФАСТ ФООД, ГМО поријекла, умјесто наше домаће пршуте, бакиног сира шкрипавца из мјешине, мамине пите и сарме, теткиних колача..
Зар да пропустиш крсну славу, да ти се огњиште затре за које су ти преци вијековима крварили да би ти дјеца постала сужњи у туђем свијету? Све то да би могао једном годишње (ако ти дозволе кредити) кад те ухвати носталгија доћи на векејшн и похвалити се родбини својим аудијем који су узео на лизинг или изнајмио само да ти сви код куће завиде?
А тамо си већа биједа но да си остао. Немаш ниједног искреног странца за пријатеља, нити икога који ће те увијек у свему помоћи, неког да ти позајми кад устреба? У њих само банке позајмљују.
Зар наше љепотице да замјенишим њиховим извјештаченим, пластичним женама, пуним силикона и ботокса? Е нећеш се са њима усрећити!
Међу туђим људима другачијег менталитета који зборе страним језиком, под туђим законима, пребрзим животним стилом, остаћеш заувијек одбачен, мизеран, ни тамо ни амо, стренџер и нама и њима. Јер човјек је у потпуности човјек само ако живи на својој груди, под својим небом, и међу својим народом. А најтеже је почети од нуле у туђој земљи гдје немате нигдје никога.
Но не бринем ја, заволићете ви тек своју земљу кад тамо одете. И бићете је жељни. И умјесто да останете и предузмете нешто овдје, да дате свој допринос за боље сутра, ви га дајете онима који су нас и направили сиромашнима. Откуд вам право да одселите? Овдје вам бесплатно здравство, држава вас бесплатно ишколовала и оформила као личност, и кад ви треба да се одужите и постигнете нешто за свој народ, ви одлазите непријатељима! А сви још знате да се новцем не може купити срећа, а опет селите.
Зато вас и питам: ШТО СЕЛИТЕ БРАЋО?
(Вук Петровић Ашкраба)
Људи су одувијек селили, није то само однедавно. Увијек се сматрало да је тамо негдје преко само још једног брда (или ријеке) много боље. Тамошње сунце јаче ће гријати, ливаде љепше мирисати, трава ће бити зеленија, хљеб укуснији... Но данас је много више оних који би да одселе него некада, поготово омладине.
Жуде да одселе у бијели свијет, у непознато, гдје ће постати само још један странац у туђини, никада прихваћен. Хрле као да је овдје и даље рат и велике глади па бјеже јер не знају хоће ли дочекати сутра.
Као да одмах преко гране падају паре са неба и сви једва чекају баш тебе да те запосле. Свако је чуо бар за једног нашег који се обогатио тамо лако, а нико за хиљаду њих који дођу на њега, а да су пропали, растуриле им се породице или им се скроз изгубио траг. Нити је ико чуо да у БиХ сваке године досели преко 300 странаца! Шта је то што ми имамо, за чим они жуде?
Имамо нашироко познату топлу словенску душу, познато гостопримство, искрено пријатељство и ’’јаранлук’’ њима непознат. Овдје је свак свакоме кум, пајдо, друг, пријатељ, рока, сви смо блиски, сви смо једно. Цијели град дише једном душом као цјелина.
На Западу не само да нема тог јединства и повезаности, у њих комшија првог комшију не познаје, чак им ни породица није једно, већ је то скуп посебних индивидуа повезаних ’’само’’ крвним сродством. Пунац зету не смије доћи на Божић јер он није породица. Браћа чим се пожене се раздвоје и виђају једном годишње, а живе у истом граду. А о томе да због дуплих послова жена и муж се не виђају, те да немају времена ни да сопствену дјецу упознају, да и не говорим. Дјецу би вам васпитавала неквалификована бејбиситерка (и то на страном језику), тако што ће их посадити испред ТВ-а док вам она набија рачун за телефон. А не дао ти Бог да уђеш ћерки у собу или повисиш имало тон на жену током неке небитне расправе, одма ти долази полиција на врата - и у ћузу. Ко си ти да својој жени или дјетету нешто кажеш, свак има право да ради шта хоће.
Роди ти се син и ти ћеш наравно који метак опалити да прославиш и јање окренути у дворишту (под условом да надјеш игдје јање у комаду). Одмах долази полиција, ватрогасци, хитна, а у новинама фасујеш чланак о томе како си примитивни варвар са Балкана!
Све то нема везе наравно јер имаш плату да ти завиде и овдашњи директори. Али нико не зна да од одјеће имаш само радно одијело и пиџаму, јер ти је живот Екремова пјесма ПОС’О - КУЋА.
Али нико не зна да си ти тамо биједа јер имаш много веће трошкове, порезе и да си роб кредита које ни твоји унуци неће отплатити. Они ће те временом исисати и физички и психички и у позним годинама када дођеш до пензије завршићеш на редовним седмичним сеансама код психијатра који ће за све окривити твоје родитеље и несрећно дјетињство (због рата које је његова земља и изазвала). Живјећеш као зомби, на седативима и дрогама које ти препишу. Има да се саушиш од таблета, али наравно ти ћеш се свима хвалити као си то намјерно дотјерао линију. А и за најобичнију прехладу биће ти исплатније овдје да дођеш, да се излијечиш и вратиш, јер у иностранству није бесплатно здравство.
Ако имаднеш среће имаћеш постподернистичку кућу (под хипотеком наравно), без душе и особности, сличнију хотелу но дому, испразну. Не вриједи она брале ни сламнатог крова колибе твога ђеде, вјеруј ми. А гдје је срце када дома нема? Јешћеш ФАСТ ФООД, ГМО поријекла, умјесто наше домаће пршуте, бакиног сира шкрипавца из мјешине, мамине пите и сарме, теткиних колача..
Зар да пропустиш крсну славу, да ти се огњиште затре за које су ти преци вијековима крварили да би ти дјеца постала сужњи у туђем свијету? Све то да би могао једном годишње (ако ти дозволе кредити) кад те ухвати носталгија доћи на векејшн и похвалити се родбини својим аудијем који су узео на лизинг или изнајмио само да ти сви код куће завиде?
А тамо си већа биједа но да си остао. Немаш ниједног искреног странца за пријатеља, нити икога који ће те увијек у свему помоћи, неког да ти позајми кад устреба? У њих само банке позајмљују.
Зар наше љепотице да замјенишим њиховим извјештаченим, пластичним женама, пуним силикона и ботокса? Е нећеш се са њима усрећити!
Међу туђим људима другачијег менталитета који зборе страним језиком, под туђим законима, пребрзим животним стилом, остаћеш заувијек одбачен, мизеран, ни тамо ни амо, стренџер и нама и њима. Јер човјек је у потпуности човјек само ако живи на својој груди, под својим небом, и међу својим народом. А најтеже је почети од нуле у туђој земљи гдје немате нигдје никога.
Но не бринем ја, заволићете ви тек своју земљу кад тамо одете. И бићете је жељни. И умјесто да останете и предузмете нешто овдје, да дате свој допринос за боље сутра, ви га дајете онима који су нас и направили сиромашнима. Откуд вам право да одселите? Овдје вам бесплатно здравство, држава вас бесплатно ишколовала и оформила као личност, и кад ви треба да се одужите и постигнете нешто за свој народ, ви одлазите непријатељима! А сви још знате да се новцем не може купити срећа, а опет селите.
Зато вас и питам: ШТО СЕЛИТЕ БРАЋО?
(Вук Петровић Ашкраба)
Постави коментар