Бадњи дан се прославља 24. децембра по јулијанском календару или 6. јануара по грегоријанском календару, дан уочиБожића, и део је божићних обичаја. Назив Бадњи дан је добио по бадњаку који се на тај дан сјече и пали.
Бадњи дан и Божић су нераздвојни, не само зато што долазе један после другог, већ и зато што се допуњавају схватањима и обичајима које народ везује за њих. Бадњидан је последњи дан Божићног поста. Дан који му претходи је Туциндан. Многи обичаји везани за овај дан сасвим су пагански, мада је црква покушала да им да хришћанско обиљежје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наслиједили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сјече млади храст, који је код Срба одувијек био свето дрво. Спасоје Васиљев бадњак везује за србско божанство Световида. Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта. Народни обичаји око Бадњег дана су доста стари и до данас се доста обичаја изгубило или заборавило. У различитим крајевима, обичаји се умију разликовати у неким елементима, а у многим крајевима се доста обичаја изгубило. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја и од села до села. Ипак, и поред толике разноврсности и разлика, ипак постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сјећање на неке обичаје који се више не раде али постоји сјећање да се у неком селу некада и то радило прије него што се то напустило. Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса. Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак сијеку искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, прије изласка сунца. Зависно од крајева, бирани су различити бадњаци. У источној Србији биран је цер; на западу, зависно од краја, су то храст, у смедревским селима се не сјече дрво за бадњак, већ грана храста. Број бадњака такође варира зависно од краја. Негдје се сјече један бадњак, негдје два или три а понегдје и девет, а негдје онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Углавном је то значило да се одсијече једна грана дрвета, која би се тако цјела носила кући, или се прво кресала на више једнаких или неједнаких делова. Ова разноликост у броју бадњака такође иде у прилог претхришћанском пореклу бадњака и Бадњег дана. Пре сјечења се дрвету назове „добро јутро – срећно бадње јутро“, честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умјешен за ту прилику. Дрво се не смије додирнути голим рукама, па човјек који га сјече навлачи рукавице. Дрво се увек засјецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је сјекао бадњак, трудио се „да се дрво не мучи“ тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено. Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу вјеровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а вјеровало се и у љековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је обољели пили ради оздрављења. Негдје, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негдје под квасац са жељом да у кући све расте као квасац. Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, стави их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегдје бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама. Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, куђеље вретена и игле. На Туциндан се коље печеница. Обично је то јагње или прасе, а понегдје ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново љето, а понегдје се зове и веселица или божићар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога. Највећи дио радњи и обичаја је везан за Бадње вече. У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегдје сито ставе под сто, а понегдје код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и положајник. . Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају Ко је? одговара Бадњак вам долази у кућу. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори Добро вече бадњаче!. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима Срећно вам Бадње вече, на шта га укућани отпоздрављају са Бог ти добро дао и среће имао, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита. Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва дјеца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима. По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по цијелој кући, а посебно на мјесто гдје ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнијете из куће и сједи се на слами. Послије Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле. Бадњак се цјелива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд. Понегде засјечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима... .[3] Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, гдје се у једном документу биљежи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цјепонијем и налагали га на ватру, а у XVII веку је забиљежено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном. Дјеца „џарају“ ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи колико искрица толико парица, пилића, кошница ...набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује. Негдје се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори „Добро вече, честити ви и бадње вече“ а укућани одговарају „Добро вече, честити ви и ваша печеница“. После завршетка овога домаћин окади цијели дом и вечеру, запали свијећу и приступа се бадњој вечери. Негде се за Бадње вече мјеси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече. На Косову и Метохији се за Бадњи дан спремао посебан колач који се износио на кућни праг и ритуално нудио вуку. Вук је, иначе, посебно поштовано митско биће у старих Срба. Бадња вечера је посна трпеза, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бијели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве). Вечера протиче у миру и тишини. Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су дио култа мртвих. То вече се у кући очекују „домаћи“ или „домаћи покојници“ или „домаћи духови“. Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отјерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући. Већина јела са бадњеданске вечере користе се и при даћама тако да је та вечера пре свега жртвени обред посвећем породичним прецима. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један дио сваког јела се оставља за покојнике. Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису. У бадњеданској ноћи се пече божићна печеница, намењена сутрашњем дану - Божићу. Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Ономе ко први спази припадала је награда од домаћина, а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. Знало се да кад почну пуцњи да се разлежу, значило је да бадњаци приспевају. Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. У Црној Гори један је мушкарац чекао да прегори бадњак и за то вријеме често чаркао ватру, говорећи Оволико у нашем тору било оваца, коза... Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, прије изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове „јакова вода“. Прије захватања воде, извор, ријека или бунар дарују се житом, новцем или воћем. Воду поздрављају са добро јутро водице и срећан ти Божић. По правилу је захватају ђевојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старјешинству и свако дарује ђевојку која их полива. Овом водом се мијеси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а ђевојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за кога ће се удати. Обичај сјечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак Звијезде да се родио Христос Спаситељ, насијекли грања и понијели га у пећину да наложе ватру и огрију Христа и његову мајку. Бадњак, дакле, представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак, даље, наговијештава и дрво Крста Христовог. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима сјекиру у руке и сјече бадњак. Посипање житом на Бадњи дан и Божић је сјећање на жито које је Мајка Божија, када јој се родио син, бацала стоци која је била у штали да стока не би гризла сламу на којој је Христ лежао. Слама у дому се тумачи као сјећање на то да се Исус Христос родио на слами, и тиме је бадњеданска слама симбол јасли у Витлејемској пећини. Кад уноси бадњак у кућу, домаћин тада каже Христос се роди а сви укућани одговарају Ваистину се роди. Кађење дома је симбол смирне и тамјана који су доношени као дарови новорођеном Исусу. Ораси у слами у угловима куће симболишу власт Божју на све четири стране света. Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевајући тропар Рождество твоје... , помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Погача која се ломи симболише речи Исусове Ја сам хљеб живи, а вино крв његову. Риба је симбол Сина Божјег, со божанске силе а мед сладости вјечног живота бод окриљем Бога. Свијећа која се пали за Бадњи дан и Божић представља свијетлост Божију и симболише Исусове ријечи Ја сам свијетлост свијету. Паљење бадњака означава завршетак Бадњег дана и увод у Божић. Који се током године са неким завадио, на Бадњи дан се са њим треба помирити. У данашњим, урбаним условима се прослава Бадњег дана изводи у донекле промјењеном и прилагођеном облику. У немогућности сјече бадњака у шуми и спаљивања на огњишту сачуване су неке друге особености овог дана, а то је посна али богата трпеза, купљени бадњак у облику пар храстових гранчица и нешто сламе (негде се дода и грана дрена) увезаних црвеном врпцом. Посвећеност огњишту се огледа у окупљању цијеле породице за трпезом. Раније се вечерало на слами на кућном поду, па се зато и данас, испод стола за којим се вечера, стави мало сламе и гранчица бадњака. У новије време се широм србских земаља поново јавља колективно налагање бадњака испред цркве, одношењем у црквену порту, или испред манастира, гдје се кућни бадњак спаљује на великом бадњаку.
(Борис Цицовић Кучевски, професор)
Бадњи дан и Божић су нераздвојни, не само зато што долазе један после другог, већ и зато што се допуњавају схватањима и обичајима које народ везује за њих. Бадњидан је последњи дан Божићног поста. Дан који му претходи је Туциндан. Многи обичаји везани за овај дан сасвим су пагански, мада је црква покушала да им да хришћанско обиљежје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наслиједили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сјече млади храст, који је код Срба одувијек био свето дрво. Спасоје Васиљев бадњак везује за србско божанство Световида. Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта. Народни обичаји око Бадњег дана су доста стари и до данас се доста обичаја изгубило или заборавило. У различитим крајевима, обичаји се умију разликовати у неким елементима, а у многим крајевима се доста обичаја изгубило. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја и од села до села. Ипак, и поред толике разноврсности и разлика, ипак постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сјећање на неке обичаје који се више не раде али постоји сјећање да се у неком селу некада и то радило прије него што се то напустило. Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса. Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак сијеку искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, прије изласка сунца. Зависно од крајева, бирани су различити бадњаци. У источној Србији биран је цер; на западу, зависно од краја, су то храст, у смедревским селима се не сјече дрво за бадњак, већ грана храста. Број бадњака такође варира зависно од краја. Негдје се сјече један бадњак, негдје два или три а понегдје и девет, а негдје онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Углавном је то значило да се одсијече једна грана дрвета, која би се тако цјела носила кући, или се прво кресала на више једнаких или неједнаких делова. Ова разноликост у броју бадњака такође иде у прилог претхришћанском пореклу бадњака и Бадњег дана. Пре сјечења се дрвету назове „добро јутро – срећно бадње јутро“, честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умјешен за ту прилику. Дрво се не смије додирнути голим рукама, па човјек који га сјече навлачи рукавице. Дрво се увек засјецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је сјекао бадњак, трудио се „да се дрво не мучи“ тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено. Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу вјеровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а вјеровало се и у љековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је обољели пили ради оздрављења. Негдје, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негдје под квасац са жељом да у кући све расте као квасац. Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, стави их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегдје бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама. Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, куђеље вретена и игле. На Туциндан се коље печеница. Обично је то јагње или прасе, а понегдје ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново љето, а понегдје се зове и веселица или божићар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога. Највећи дио радњи и обичаја је везан за Бадње вече. У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегдје сито ставе под сто, а понегдје код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и положајник. . Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају Ко је? одговара Бадњак вам долази у кућу. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори Добро вече бадњаче!. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима Срећно вам Бадње вече, на шта га укућани отпоздрављају са Бог ти добро дао и среће имао, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита. Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва дјеца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима. По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по цијелој кући, а посебно на мјесто гдје ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнијете из куће и сједи се на слами. Послије Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле. Бадњак се цјелива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд. Понегде засјечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима... .[3] Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, гдје се у једном документу биљежи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цјепонијем и налагали га на ватру, а у XVII веку је забиљежено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном. Дјеца „џарају“ ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи колико искрица толико парица, пилића, кошница ...набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује. Негдје се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори „Добро вече, честити ви и бадње вече“ а укућани одговарају „Добро вече, честити ви и ваша печеница“. После завршетка овога домаћин окади цијели дом и вечеру, запали свијећу и приступа се бадњој вечери. Негде се за Бадње вече мјеси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече. На Косову и Метохији се за Бадњи дан спремао посебан колач који се износио на кућни праг и ритуално нудио вуку. Вук је, иначе, посебно поштовано митско биће у старих Срба. Бадња вечера је посна трпеза, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бијели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве). Вечера протиче у миру и тишини. Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су дио култа мртвих. То вече се у кући очекују „домаћи“ или „домаћи покојници“ или „домаћи духови“. Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отјерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући. Већина јела са бадњеданске вечере користе се и при даћама тако да је та вечера пре свега жртвени обред посвећем породичним прецима. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један дио сваког јела се оставља за покојнике. Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису. У бадњеданској ноћи се пече божићна печеница, намењена сутрашњем дану - Божићу. Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Ономе ко први спази припадала је награда од домаћина, а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. Знало се да кад почну пуцњи да се разлежу, значило је да бадњаци приспевају. Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. У Црној Гори један је мушкарац чекао да прегори бадњак и за то вријеме често чаркао ватру, говорећи Оволико у нашем тору било оваца, коза... Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, прије изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове „јакова вода“. Прије захватања воде, извор, ријека или бунар дарују се житом, новцем или воћем. Воду поздрављају са добро јутро водице и срећан ти Божић. По правилу је захватају ђевојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старјешинству и свако дарује ђевојку која их полива. Овом водом се мијеси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а ђевојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за кога ће се удати. Обичај сјечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак Звијезде да се родио Христос Спаситељ, насијекли грања и понијели га у пећину да наложе ватру и огрију Христа и његову мајку. Бадњак, дакле, представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак, даље, наговијештава и дрво Крста Христовог. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима сјекиру у руке и сјече бадњак. Посипање житом на Бадњи дан и Божић је сјећање на жито које је Мајка Божија, када јој се родио син, бацала стоци која је била у штали да стока не би гризла сламу на којој је Христ лежао. Слама у дому се тумачи као сјећање на то да се Исус Христос родио на слами, и тиме је бадњеданска слама симбол јасли у Витлејемској пећини. Кад уноси бадњак у кућу, домаћин тада каже Христос се роди а сви укућани одговарају Ваистину се роди. Кађење дома је симбол смирне и тамјана који су доношени као дарови новорођеном Исусу. Ораси у слами у угловима куће симболишу власт Божју на све четири стране света. Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевајући тропар Рождество твоје... , помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Погача која се ломи симболише речи Исусове Ја сам хљеб живи, а вино крв његову. Риба је симбол Сина Божјег, со божанске силе а мед сладости вјечног живота бод окриљем Бога. Свијећа која се пали за Бадњи дан и Божић представља свијетлост Божију и симболише Исусове ријечи Ја сам свијетлост свијету. Паљење бадњака означава завршетак Бадњег дана и увод у Божић. Који се током године са неким завадио, на Бадњи дан се са њим треба помирити. У данашњим, урбаним условима се прослава Бадњег дана изводи у донекле промјењеном и прилагођеном облику. У немогућности сјече бадњака у шуми и спаљивања на огњишту сачуване су неке друге особености овог дана, а то је посна али богата трпеза, купљени бадњак у облику пар храстових гранчица и нешто сламе (негде се дода и грана дрена) увезаних црвеном врпцом. Посвећеност огњишту се огледа у окупљању цијеле породице за трпезом. Раније се вечерало на слами на кућном поду, па се зато и данас, испод стола за којим се вечера, стави мало сламе и гранчица бадњака. У новије време се широм србских земаља поново јавља колективно налагање бадњака испред цркве, одношењем у црквену порту, или испред манастира, гдје се кућни бадњак спаљује на великом бадњаку.
(Борис Цицовић Кучевски, професор)
Постави коментар