Древни манастир Крупа налази се на око двадесет пет километара јужно од Бањалуке на путу за Јајце у надахњујуће лијепом природном амбијенту Крупе на Врбасу.
Овај најстарији манастир Епархије бањалучке, још од тринаестог вијека представљао је духовни центар западних српских крајева, а данас, послије вијекова пустоши, опет васкрсава и полако израста у епицентар духовне обнове атеизмом деценијама разараног бића српског народа у Бањалуци и Крајини. Прастара црква светог Илије, срасла са својом природном околином на једном узвишењу изнад Крупе у нераздвојиви спој природног и духовног не може а да човјека не повуче ка повратку оној вриједности од које под притском овоземаљског материјализма непрестано бјежи срљајући у бесповратни амбис изопачености.
Манастирска црква је саграђена као једнобродна камена базилика са високим звоником.. Црква је покривена новим бакарним кровом. Некада је била још већа. Види се то по остацим старих темеља на источној страни иза олтара. На јужној страни поред цркве налази се један стари стећак, окренут у правцу сјевер - југ. На стећку су уклесани крст и полумјесец у кругу. Отац Сава каже да то указује да је стећак из времена богумила, секте која се била доста раширила у овим крајевима пред долазак Турака. Около је све обрасло густом шумом. Ту је и чесма са хладном изворском водом.
Врло мало се зна о прошлости овог манастира. У тешким временима која су услиједила с турском најездом манастир је, као и многи други страдао, а са њим и стари списи који би данас могли послужити као историјски извори. Ипак, постоје докази да је саграђен у тринаестом вијеку. Не може се одбацити ни народно предање које каже да су га градили Немањићи. Величина манастира нам говори о богатству његових ктитора, а историјски докази јасно указују да се Намањића држава простирала неко вријеме и на ова подручја.. Због тешких турских зулума манастир је опустио. Монаси су отишли одавде и основали манастир на тада аустријској територији (у данашњој Хрватској) и дали му име Крупа по овоме манастиру. Црква је дуго служила као парохијска црква, а због тешких материјалних услова обнова није била могућа. Вријеме је чинило своје. Прва већа обнова била је тек 1889. године за вријеме митрополита Саве.
Тада је митрополит скратио цркву у односу на нешто дужу основу која је постојала. Црква је потпуно изгорјела 27. септембра 1941. године. Изгорјело је све што је могло горјети. У пламену је нестао богат иконосас и полијелеј, који су били понос овог манастира. Настала је нова пустош. Послије Другог свјетског рата манастир, односно његове огорјеле зидине преживјеле су скрнављења којима нису била равна ни она под турском владавином. Заведени новом атеистичком идеологијом, поједини мјештани су међу црквене зидине затварали овце. Дјеца су у цркви играла фудбал. Свједоци кажу да је то било вријеме када су се људи такмичили ко ће више оскрнавити светињу и погазити своју вјеру. Према казивању оца Саве, тако је било све до 1961. године, када је стављена кровна конструкција и црква прекривена цријепом. Црква је убрзо опет настрадала у земљотресу који је 1961. године Бањалуци и околини нанио ране од којих се још лијечи. Тада је црквени звоник оштећен до степена неупотребљивости.
Крај осамдесетих година прошлог вијека био је предодређен за почетак новог рађања и уздизања ове светиње. Било је то вријеме када су се Срби послије полувјековног лутања по атеистичком беспућу почели враћати тамо одакле све исходи и гдје се све враћа. Одлуком преосвећеног владике Јефрема, епископа бањалучког, године 1989. Крупи је враћен статус манастира. Почела је обнова цркве, саграђен је нови звоник. Исте године из манастира Липље код Теслића дошао је овдје отац Сава, чиме је у манастиру опет почео и монашки живот. Отац Сава Овдје у Крупи на Врбасу сви много цијене оца Саву, за кога кажу да је доста необичан калуђер. Међутим, он на то одговара: "Па сваки човек је чудан и необичан на свој начин". Овај велики духовник, рођени Београђанин, свој монашки живот започео је у манастиру Гомионца. Прије доласка у Крупу на Врбасу боравио је у манастиру Липље. Каже да је захвалан Господу што је његовом промишљу дошао у ово прелијепо мјесто. Овај увијек насмијани богоугодник надарен је и специфичном монашком духовитошћу. У основној школи у Крупи на Врбасу предаје вјеронауку. Понекад на одмору с дјецом игра кликере. Прича како су га његове колеге, наставници у школи, збуњено гледале када им је једном у зборници рекао да мора брзо напоље јер га дјеца чекају да се играју.
Овај најстарији манастир Епархије бањалучке, још од тринаестог вијека представљао је духовни центар западних српских крајева, а данас, послије вијекова пустоши, опет васкрсава и полако израста у епицентар духовне обнове атеизмом деценијама разараног бића српског народа у Бањалуци и Крајини. Прастара црква светог Илије, срасла са својом природном околином на једном узвишењу изнад Крупе у нераздвојиви спој природног и духовног не може а да човјека не повуче ка повратку оној вриједности од које под притском овоземаљског материјализма непрестано бјежи срљајући у бесповратни амбис изопачености.
Манастирска црква је саграђена као једнобродна камена базилика са високим звоником.. Црква је покривена новим бакарним кровом. Некада је била још већа. Види се то по остацим старих темеља на источној страни иза олтара. На јужној страни поред цркве налази се један стари стећак, окренут у правцу сјевер - југ. На стећку су уклесани крст и полумјесец у кругу. Отац Сава каже да то указује да је стећак из времена богумила, секте која се била доста раширила у овим крајевима пред долазак Турака. Около је све обрасло густом шумом. Ту је и чесма са хладном изворском водом.
Врло мало се зна о прошлости овог манастира. У тешким временима која су услиједила с турском најездом манастир је, као и многи други страдао, а са њим и стари списи који би данас могли послужити као историјски извори. Ипак, постоје докази да је саграђен у тринаестом вијеку. Не може се одбацити ни народно предање које каже да су га градили Немањићи. Величина манастира нам говори о богатству његових ктитора, а историјски докази јасно указују да се Намањића држава простирала неко вријеме и на ова подручја.. Због тешких турских зулума манастир је опустио. Монаси су отишли одавде и основали манастир на тада аустријској територији (у данашњој Хрватској) и дали му име Крупа по овоме манастиру. Црква је дуго служила као парохијска црква, а због тешких материјалних услова обнова није била могућа. Вријеме је чинило своје. Прва већа обнова била је тек 1889. године за вријеме митрополита Саве.
Тада је митрополит скратио цркву у односу на нешто дужу основу која је постојала. Црква је потпуно изгорјела 27. септембра 1941. године. Изгорјело је све што је могло горјети. У пламену је нестао богат иконосас и полијелеј, који су били понос овог манастира. Настала је нова пустош. Послије Другог свјетског рата манастир, односно његове огорјеле зидине преживјеле су скрнављења којима нису била равна ни она под турском владавином. Заведени новом атеистичком идеологијом, поједини мјештани су међу црквене зидине затварали овце. Дјеца су у цркви играла фудбал. Свједоци кажу да је то било вријеме када су се људи такмичили ко ће више оскрнавити светињу и погазити своју вјеру. Према казивању оца Саве, тако је било све до 1961. године, када је стављена кровна конструкција и црква прекривена цријепом. Црква је убрзо опет настрадала у земљотресу који је 1961. године Бањалуци и околини нанио ране од којих се још лијечи. Тада је црквени звоник оштећен до степена неупотребљивости.
Крај осамдесетих година прошлог вијека био је предодређен за почетак новог рађања и уздизања ове светиње. Било је то вријеме када су се Срби послије полувјековног лутања по атеистичком беспућу почели враћати тамо одакле све исходи и гдје се све враћа. Одлуком преосвећеног владике Јефрема, епископа бањалучког, године 1989. Крупи је враћен статус манастира. Почела је обнова цркве, саграђен је нови звоник. Исте године из манастира Липље код Теслића дошао је овдје отац Сава, чиме је у манастиру опет почео и монашки живот. Отац Сава Овдје у Крупи на Врбасу сви много цијене оца Саву, за кога кажу да је доста необичан калуђер. Међутим, он на то одговара: "Па сваки човек је чудан и необичан на свој начин". Овај велики духовник, рођени Београђанин, свој монашки живот започео је у манастиру Гомионца. Прије доласка у Крупу на Врбасу боравио је у манастиру Липље. Каже да је захвалан Господу што је његовом промишљу дошао у ово прелијепо мјесто. Овај увијек насмијани богоугодник надарен је и специфичном монашком духовитошћу. У основној школи у Крупи на Врбасу предаје вјеронауку. Понекад на одмору с дјецом игра кликере. Прича како су га његове колеге, наставници у школи, збуњено гледале када им је једном у зборници рекао да мора брзо напоље јер га дјеца чекају да се играју.
Постави коментар