Данас је још један од оних световних “празника” кад човек осећа да нешто није у реду… 14. фебруар, Дан љубави овде на западу. Читав град је облепљен кичастим црвеним, роза и белим срцима, голубићима, ружама, жалосно-смешним дебељушкастим створењима са запетим луком и стрелама који би требало да представљају анђелчиће… Сви су се данас одједном сетили оних које воле, те је по граду општа јурњава (као некад код нас за 8-март), многи некуда јуре са букетима цвећа у рукама и бомбоњерама у облику срца… на радију нас без престанка подсећају да је данас св. Валентин, дан љубави… врте се сладуњаве песмице, а од реклама готово да се роба по радњама и не види… (Преузето са интернет листе “Светосавље” 14.2.2000.)
А, Српска православна црква и њени верници славе:
Светог мученика Трифуна
Рођен у селу Кампсади у Фригији од сиромашних родитеља. У детињству чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем Промислу. Он би доведен у Рим где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: “О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!” Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.
Рођен у селу Кампсади у Фригији од сиромашних родитеља. У детињству чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем Промислу. Он би доведен у Рим где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: “О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!” Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.
Од куда, заправо, води порекло, празновање Дана заљубљених
Свети Валентин на кога се позива Запад заиста је постојао и пострадао је за Христа и веру православну у Риму у трећем веку. У то време гоњења хришћана било је уобичајено да многи положе живот свој за веру. За св. Валентина се говори да је венчавао хришћанске парове, што је у то време било забрањено, као и остали молитвени обреди хришћана, и да је то било повод за његов излазак на суд. Ипак, у У Прологу св. владике Николаја који је једна од најобимнијих књига везана за светитељска житија нема говора о томе, те је могуће да је овај део могао бити касније додат као оправдање за празновање ранијег незнабожачког празника, или је ова чињеница послужила за подлогу празника који неће имати хришћански смисао. На неким местима се говори да се св. Валентину молило за успешан брак и за излечење од епилепсије.
Тек у 15. веку, на западу овог светитеља почињу да повезују са празником заљубљених (тзв. Дан заљубљених), што се одржало до данас.
Наиме, то је печат времена хуманизма и ренесансе, односно, епохе у коjoj је дошло до поновног интересовања за античке цивилизације.
Наиме, то је печат времена хуманизма и ренесансе, односно, епохе у коjoj је дошло до поновног интересовања за античке цивилизације.
Доживљај св. Валентина код римокатолика
Постоји неколико верзија паганске прославе овог празника
Док многи на западу верују да је овај празник у част св. мученика Валентина, други сматрају да је смештање прославе овог празника баш у месецу фебруару, покушај христијанизације празника Луперкалије. Овај празник, за време фебруарских ида, симболизовао је празник плодности посвећен Фауну, римском богу плодности, као и оснивачима Рима, Ромулу и Рему.
На почетку фестивала, римски свештеници, чланови реда Луперкалија, окупљали су се у светој пећини за коју се сматрало да је у њој вучица Реа, односно Лупа, бринула о Ромулу и Рему. Свештеник би жртвовао гуску, за плодност, и пса, за прочишћење. Затим би гуску потапали у жртвену крв и износили на улице благо ударајући жене које би затекли, а такође су том крвљу кропили њиве. Ово није плашило римске жене, већ напротив, оне су то са радошћу дочекивале, верујући да ће их то учинити плоднима у наредној години. Касније у току дана, према легенди, све младе жене стављале су папириће са својим именима у једну урну. Градске нежење би затим извлачиле имена из урне и у тој наредној години били у вези са изабраном женом. Често су се ти парови касније и венчавали.Према другој верзији легенде, у Античком Риму је 15. фебруар био дан кад се славио Луперкус, бог плодности (често приказиван полугол, обучен у кожу јарца). Девојка коју би глумац који је персонификовао Луперкуса дотакнуо, била би уверена како ће бити плодна.
Док многи на западу верују да је овај празник у част св. мученика Валентина, други сматрају да је смештање прославе овог празника баш у месецу фебруару, покушај христијанизације празника Луперкалије. Овај празник, за време фебруарских ида, симболизовао је празник плодности посвећен Фауну, римском богу плодности, као и оснивачима Рима, Ромулу и Рему.
На почетку фестивала, римски свештеници, чланови реда Луперкалија, окупљали су се у светој пећини за коју се сматрало да је у њој вучица Реа, односно Лупа, бринула о Ромулу и Рему. Свештеник би жртвовао гуску, за плодност, и пса, за прочишћење. Затим би гуску потапали у жртвену крв и износили на улице благо ударајући жене које би затекли, а такође су том крвљу кропили њиве. Ово није плашило римске жене, већ напротив, оне су то са радошћу дочекивале, верујући да ће их то учинити плоднима у наредној години. Касније у току дана, према легенди, све младе жене стављале су папириће са својим именима у једну урну. Градске нежење би затим извлачиле имена из урне и у тој наредној години били у вези са изабраном женом. Често су се ти парови касније и венчавали.Према другој верзији легенде, у Античком Риму је 15. фебруар био дан кад се славио Луперкус, бог плодности (често приказиван полугол, обучен у кожу јарца). Девојка коју би глумац који је персонификовао Луперкуса дотакнуо, била би уверена како ће бити плодна.
Светковање тзв. Дана заљубљених (некада “Свети Валентино”) у Србији долази са процесима транзиције из социјализма у глобализам у чијој сржи јесте идеологија потрошачког друштва. Транзиција у потрошачко друштво, премда економског карактера, неминовно утиче и на друге сфере живота -неминовно и на духовну. Отуд ову светковину прати незаобилазна поплава иконографије и разних сувенира која уздиже на пиједестал плотску љубав.
Свештеномученик Валентин у православном Предању
Свештеномученик Валентин (19/6.јул)
Св. Валентин се слави са светим мученицима Марином и Мартом, њиховим синовима Авдифаксом и Авакумом, Кирином, Астеријем и многим другим, који пострадаше у време цара Клаудија Флавија у Риму, 269 год.
Марин и Марта беху богати људи из Персије; па продадоше све своје имање у Персији и са синовима својим дођоше у Рим, да се поклоне моштима светих апостола и осталих мученика. Када их цар упита, зашто дођоше из такве даљине, оставивши своје домаће богове, да траже у Риму мртве људе, они одговорише: „ми смо слуге Христове, и дођосмо да се поклонимо светим апостолима, чије бесмртне душе живе с Богом, да би они били наши молитвеници пред Христом Богом нашим”. Кирин беше бачен у Тибар, одакле његово тело извукоше Марин и Марта, и чесно сахранише. Валентин свештеник би предан неком војводи Астерију, да би га овај усаветовао да се одрече Христа. Но Валентин молитвом исцели Астеријеву ћерку, која две године беше слепа, и крсти по том Астеријаи сав дом његов. Сви они на разне начине примише муке и смрт за Христа Господа, који их прими у бесмртно царство своје, да се вечно радују. (из Пролога за 19/6.јул)
Дакле, да не буде забуне, славимо и светог Трифуна и св. Валентина, али светог Трифуна данас, а св. Валентина тек на лето.
Припремила екипа “Православље живот вечни”
Постави коментар