Београд – Нa Сретење 1804. устаници у Орашцу повели су судбинску битку против османских тлачитеља „по Србији земљи да преврне и да друга постане судија“. Следећих тридесет година, до доношења Сретењског устава 1835, који је темељ државности модерне српске државе. Бројем мали, а непомирљивошћу са судбином велики српски народ, извео је самостално невероватан подухват.
Хроничар тога доба Леополд фон Ранке приметио је да су, паралелно с ратом против туђина, Срби извели и духовни преврат борећи се за владавину закона и грађанска права, ако треба и против сопствених вођа кад искажу амбицију да владају на дахијски начин. Ту експлозивну метаморфозу потлачене раје с обода Османске империје у државотворни европски народ Ранке је назвао „српска револуција“.
Овај процес, уверени су историчари и правници, још није окончан.
„Од Сретења 1804. па надаље у Србији се води мукотрпна борба између ауторитарно-диктаторских и слободарско-демократских снага и тенденција. Код нас постоји тешко аутократско наслеђе па људи из власти, без обзира на то да ли је то она мала, општинска или државна често сматрају, у складу с традицијама источњачке деспотије, да је њихова жеља закон, да су изнад и изван права“, каже проф. др Јовица Тркуља са Правног факултета у Београду.
Да држава не може да опстане без поштовања закона и личних слобода грађана упозорио је још 1805. несуђени писац првог нашег устава Србин, Пречанин, Божидар Грујовић, доктор права. Он је оставио професуру на универзитету у Харкову и дошао у Србију са протом Матејом Ненадовићем у жељи да буде први уставописац васкрсле државе.
„Закон је воља вилајетска (народна), која вилајету целом и сваком добро заповеда а зло запречава. Први, дакле, господар и судија у вилајету јест закон. Под законом мораду и господари и поглавари и Совјет правитељствујушчи и сјашченство и војинство и сав народ бити: и то под једним и тим истим законом. Закон добре, заслужене да награди а зле, непокорне, лењиве у служби да каштигује. Зато закон разуман и праведан мора бити. Закон је вилајету то што је једном човеку храна, пиће, ваздух, одело и кућа, то јест како човек, кад хране и пића и проче нестане, умрети мора, тако и вилајет без закона мора да пропадне, да опет у ропство дође и да се сасвим растргне и погине“, гласи део беседе коју је Грујовић намеравао да одржи пред вождом и совјетницима 1805. на скупштини.
Међутим, Карађорђе нити је желео да слуша беседу нити да дели власт. То је, по речима Вука Караџића, показао 1805. у Смедереву, где се скупштина устаничких првака састала да „потврди и призна Совјет за највећу власт у земљи“. Вождова гарда опколила је зграду Совјета и пушкама упереним у устаничке посланике спречила легализовање врховне државне институције. Ипак, то није спречило проту Матеју и учене „Србе из прека“ који су, колико су могли, наставили да се „мешају у државне послове“ и стварају законе и институције.
„У одлукама Правитељствујушчег совјета које се тичу организације судства у Србији, а које су донесене 12. октобра 1805. пре свега су дата основна начела судског уређења. На известан начин, пре свега је обезбеђена лична и имовинска безбедност грађана. Рачено је да је сваком Србину и великом и малом, и богатом и бедном, слободно долазити у Совејт ради тражења личне заштите. Совјет преузима и улогу врховног суда и 14. октобра доноси одлуку о организацији судске мреже за целу Србију“, наводи историчар др Гојко Десница.
Совјет упрваља и државним буџетом којим се купују оружје и муниција, издаје у закуп скеле и бави се многим другим управним пословима без којих нема државе. Међутим, Карађорђе се до краја с ниподаштавањем односио према труду Срба који су напустили удобан живот у уређеним државама да би у устаничкој Србији организовали финансије, правосуђе, просвету, привреду, економију и дипломатију.
Исти проблем с разумевањем неопходности владавине закона и грађанских права довео је и књаза Милоша у теснац, у јануару 1835. године. Слушајући извештаје о љутим Србима који по цичи зими иду за Милетом Радојковићем тражећи правду и престанак зулума који над народом чине Милошеви миљеници, књаз се сигурно сећао како је и сам тако кренуо 1804. да руши османско безакоње. Вероватно му је у мислима био и Вук Караџић, чије га је писмо из 1832. разбеснело:
„Ваљало би дати народу правицу, или као што се данас у Европи обично говори конституцију: … да се сваком човеку осигура живот, имање и чест… Јер кад сваки човек у народу буде сигуран са својим животом, с имањем и с чешћу, онда ћете и Ви бити сигурни с вашим животом, с вашим имањем и чешћу… Данас у Србији Правитељства у правоме смислу ове речи нема никаквога, него сте цело правитељство Ви сами…“
Милош се сетио да је и Карађорђе страдао јер није послушао његове речи па је испунио захтев вођа буне. Наредио је Димитрију Давидовићу, издавачу и уреднику „Новина сербских“, оцу српског новинарства, да напише „конштитуцију“.
„Овај термин Давидовић је заменио речју устав, да би подсетио да тај правни акт треба да „устави“ ауторитарну и разобручену власт, која је дубоко укорењена у нашој традицији. Зато је Сретењски устав који је усвојила скупштина у Крагујевцу 15. фебруара 1835. преломна тачка и почетак уставности или још тачније уставне монархије у Србији“, каже проф. др Јовица Тркуља.
Он наглашава да је Давидовић у тешкој борби с Милошем успео да унесе у устав нека европска искуства деобе власти на законодавну, судску и извршну, као и заштиту људских права.
„Иако је Сретењски устав трајао само два месеца, он је био прекретница после које је Србија из предуставног доба ушла у нови период уставног државног развоја“, каже проф. Тркуља.
После Сретењског устава следећи велики помак у развоју идеје владавине права у Србији наступа од четрдестих до шезедестих година 19. века, у чему важну улогу има неколико појединаца.
„Међу њима се истиче Јован Стерија Поповић, кога знамо као писца и комедиографа, а мало је познато да је он био професор природног права на Лицеју у Крагујевцу и Београду. Раме уз раме с њим је Димитрије Матић, професор Правног факултета, који је заговарао потчињавање извршне власти законодавној, подржавајући правну државу насупрот полицијској. Разуме се да је веома важна делатност Илије Гарашанина који је имао визију националног интереса, као и рад Светозара Марковића“, подсећа др Тркуља.
Он истиче да је међу српским уставима веома значајан Намеснички из 1869. који је Народну скупштину установио као законодавни орган, а у њему је доследније примењена и идеју поделе власти. Једнако је важан устав из 1888. који Србију дефинише као парламентарну монархију.
„Контекст доношења ових устава један од либерала Милован Јанковић назвао је синтагмом „срицање слободе“. Она врло добро описује шта се то Србији у другој половини 19. века дешавало: срицане су основне лекције либералне политичке демократије, које су у ствари лекције модерне државе“, наглашава др Тркуља.
Априлски устав из 1901. на који су веома утицали професори Правног факултета Живојин Перић и Стојан Новаковић доноси новину која до данас није изгубила на актуелности.
„Они су се залагали за дводомни систем и институцију сената јер су веома добро разумели главни проблем у уставној историји Србије, да никако нема равнотеже највиших органа власти. Они долазе на идеју стварања сената, горњег дома угледника с ауторитетом који би могао да буде стубац на коме би се уравнотежавале те две власти“, објашњава др Тркуља.
Краљ Александар Обреновић је прихватио њихове сугестије и у Устав 1901. унесена је институција сената, али то је трајало само до 1903. кад је убијен у мајском преврату. Доласком Карађорђевића доноси се нови устав.
„Он је један од напреднијих али долази до проблема применљивости. Данас се некритички говори о наводном златном добу парламентаризма од 1903. до 1912. али се превиђа да је једно био веома напредан текст Устава, а друго страшна реалност“, каже др Тркуља.
Следећи устав донет је 1921. и назван је Видовдански, али он није био српски.
„Србија тада мукотрпно стицану државност уноси и поклања заједничкој држави. Наредни октроисани устав и нарочито важна уредба о Бановини Хрватској су покушај измирења конфликта с Хрватима. Међутим, то очигледно није било довољно, јер су екстремни елементи нашли подршку у нацистичкој Немачкој и отворено су радили против Југославије. Србија се тек после 72 године, Уставом из 1990, враћа својој уставној традицији и поновном срицању демократије“, закључује др Тркуља.
Жртве и плејада интелектуалних жртава
Димитрије Давидовић, творац првог српског устава, пао је у немилост и умро је сам и заборављен као и његов претходник Грујовић.
„Ако се осврнемо на протекла два века обновљене државности видећемо како политичку таму, као светионици, расветљава низ великих људи који су се борили за владавину права. Њихова достигнућа представљају звездане тренутке новије српске историје и науке, али су они сами тешко страдали“, каже др Тркуља.
Он подсећа да је и великог правника, уставописца и патриоту Слободана Јовановића, комунистичка власт осудила као издајника и народног непијатеља, иако је цео рат провео у савезничком Лондону.
„Иста деспотска власт избацила је с факултета и стрпала у затвор и професора Михаила Ђурића због његове пророчанске критике конфередативног устава Југославије из 1974. који је био увод у кризу и насилно распарчавање државе. Највећа је срамота је се на листи његових прогонитеља налази плејада интелектуалних посленика који су зарад политичке и професионалне промоције прихватали да буду егзекутори. Нажалост, многи од њих и данас имају кључне позиције у нашем јавном животу“, подсећа проф. др Тркуља.
Несуђена подела власти
Први покушај решавања уставног питања у Србији био је нацрт уредбе о Правитељствујушчем совјету и беседа којом би он био пропраћен, нека врста његовог експозеа у савременом смислу, наводи проф. др Милан Јовановић.
„Правитељствујушчи совјет био је замишљен као централни орган власти који би делио власт са врховним вождом. Нацрт и беседу припремио је Божа Грујовић за скупштину у Боговађи, да је до ње дошло, који је потом постао и први секретар Совјета. Скупштина на којој је основан Правитељствујушчи совјет одржана је петнаест дана касније, у селу Борак, 28. августа 1805. На скупштини у Борку, међутим, није усвојен ни нацрт уређења Совјета, како га је замислио Божа Грујовић, нити је прочитана његова беседа“, каже др Јовановић.
Устав за тур
Један догађај из времена Сретењског устава веома је илустративан како се разликовао поглед владара и грађана на конститутивни акт. Наиме, после доношења Устава 1835. Срби су се понадали да је стигла заштита од Милошевог самодржавља, па се и један несретник у сукобу с књазом позвао на то да га устав штити. Милош је позвао своје момке који су грађанина с поверењем у владавину закона везали преко стола, ставили му устав на тур и затим ишибали, да му покажу колико устав штити.
(Борис Субашић / Новости)
Постави коментар