Прва фаза интервенције западних фактора на Балкану односи се на период с почетка деведесетих година прошлог века, када су процеси на простору бивше Југославије ишли у правцу стварања држава заснованих на етничком принципу. Упркос природном току догађаја, Бандетерова комисија (ЕЕЗ) наметнула је југословенским народима своје решење: границе будуће деобе треба да прођу по административним (републичким), а не етничким линијама.
Тако је био покренут механизам распада Југославије којим се управљало споља, са распиривањем етничких грађанских сукоба у чијем резултату је на њеној територији створено 6 државних и једна квази-државна творевина (“Република Косово”). Мировни споразуми (Дејтонски, Кумановски, Охридски) су омогућили у том тренутку максимално могућ степен система протектората западног фактора са различитим степеном подређености. Међутим, то није коначан резултат преображаја југа Балканског полуострва. Друга фаза почиње данас, када се српски национални корпус раствара у инонационалне заједнице. Затезање ситуације у Украјини довело је западни фактор до неопходности дестабилизације ситуације на Балкану, а упоришта нове геополитичке игре постале су Босна и Херцеговина и Црна Гора.
Један од првих сигнала за узбуну био је наступ амбсадора САД у Србији почетком марта 2013. године, који је изјавио да “Вашингтон не жели стварање нове Републике Српске на Косову, пошто се тај модел није показао као добро решење за развој Босне и Херцеговине”. Чини се да се овде намеће логично питање: Ако је модел Дејтонске Босне и Херцеговине створила сама међународна заједница, због чега онда управо она постаје објект нове псеудо-народне револуције?
Одговор је очигледан: тај модел карактерише јако изражена диспропорција – док је Федерација БХ у економском погледу потпуно неспособна за преживљавање, њено постојање зависи од иностраних донација, дотле Република Српска заузима доста чврсту позицију. Али најважније од свега је то што Република Српска располаже свим атрибутима државности, а њена пуномоћја знатно превазилазе пуномоћја Федерације: самостално функционишу Парламент, Влада, правосудни органи и локална самоуправа. Ради напада на права Републике Српске створена је Канцеларија Високог представника за БиХ (Анекс 10 Дејтонског споразума), чија пуномоћја нису јасно дефинисана (“Високи представник – онај који тумачи Дејтонски споразум и помаже странама у примени његових одредби”).
Први Високи представник Педи Ешдаун у својим мемоарима је отворено истакао: “Ја сам у Босну и Херцеговину дошао ради рушења Дејтонског споразума. Ја сам имао на располагању 870 службеника Високог представника, Канцеларију Високог представника и 36 милиона еура. У томе ми је помагала Европска Унија. Када је било потребно сломити отпор Срба у БиХ, ја сам написао писмо свом пријатељу Крису Патену[1] у коме сам га замолио да каже да је то европски захтев и да то тражи ЕУ. Мој пријатељ Крис који ионако није имао појма о томе, написао је да је то европски захтев и тако сам ја разбио Србе и републику Српску”.[2] Како показује даљња пракса, непрекидно се предузимају покушаји да се заврши посао који је започео Педи Ешдаун.
У овом тренутку, један за другим се одсецају делови српског пространства: одвајање Црне Горе из државног савеза са Србијом, формирање псеудоцрногорског националног идентитета и увлачење земље у НАТО пакт; ликвидација државних институција Републике Србије на Космету по Бриселском споразуму и формирање “Републике Косово” рукама београдске власти; јачање муслиманског фактора на територији Рашке области све до захтева за аутономијом тзв “Санџака” као и албанског фактора на југу централне Србије са перспективама сједињења са “Републиком Косово”; свесно усмерени напори за стварањем “Републике Војводине”; непрекидни напади на права Републике Српске – све то указује на “окончавање са Србима у региону”.
Но, чак и створени систем протектората функционише “ни глатко, ни климаво”, то јест, недовољно брзо и радикално (из угла гледања међународне заједнице) решава “српско питање”. Као допуну Сирији и Украјини, Запад потпаљује Балкан и овде се отвара широк пут професионалним бунтовницима и милитантним исламским екстремистичким групама.
Нови фронт против Републике Српске отворио је нико други него Мустафа Церић – бивши главни муфтија БиХ – који је са говорнице Светског конгреса Бошњака (који је у овом тренутку председник СКБ) позвао земљаке да испровоцирају немире и непослушност према државним органима Републике Српске. Церић је указао и на термин интензивирања протеста – пролеће 2014. године. Према резултатима рада Конгреса требало је да буде разрађен национални програм Бошњака и формиране основне смернице њихове међусобне сарадње са суседним народима, а такође и стварање светске мреже босанских муслимана.
Република Српска је објекат против кога је усмерен рад мреже невладиних организација на челу са СКБ, мреже која је обухватила и европске земље. Српски војно-политички аналитичар Г. Поповић оцењује да је Република Српска главна препрека у стварању исламске државе у Европи.[3] Мустафа Церић, лидер СКБ и Санџачки муфтија Мухарем Зукорлић формирали су 15. фебруара заједнички Кризни штаб што се може сматрати као међународно организовање и мобилизација муслиманских снага из БиХ и дела Србије – Рашке области (тзв – “Санџака”).
Да подсетимо да је јединица “Ел-Муџахедин” током локалних ратова на територији БиХ са краја ХХ века бројала 4,5 хиљаде бораца, који су се одликовали зверским обрачунавањем са Србима. Ал-Мисри је из Саудијске Арабије допутовао у Босну и Херцеговину током 1997. године и ту се задржао, потом је отпутовао за Египат где је 2001. године био осуђен на 10 година затвора због тероризма, међутим, током немира против председника Мубарака, председникови супарници су обезбедили његово пуштање на слободу.[4]
Џевад Галијашевић, члан стручног савета југоисточне Европе за борбу против тероризма указује да је Ал-Мисри, без обзира што се његово име налази на списку терориста СБ УН, успео да одмах по повратку у БиХ развије масовну агитацију међу муслиманским становништвом. Екстремни египатски токови које сада заступа Ал-Мисри, полако али сигурно избијају у први план међу екстремистичким исламским покретима на простору Босне и Херцеговине.[5] Поред тога, у БиХ делује више од 100 канцеларија групације “Ибрахим Милат” која је у Немачкој забрањена у јуну 2012. године.
Такође и шест Салафитских организација које су забрањене од стране Комитета за борбу против тероризма СБ УН и њихове канцеларије и данас без ометања делују на простору БиХ, само под другим именима. Делатност тих канцеларија регистрована је у Сарајеву, Зеници, Травнику, Тузли, Бихаћу и Мостару (што је на задивљујући начин подударно са картом “социјалних протеста” – А.Ф.). Шест Салафитских организација – указује Џевад Галијашевић – представљају у суштини остатке јединица муџахедина из одреда Ел-Муџахедин и Седме муслиманске бригаде из Зенице. И то је само део екстремистичких муслиманских групација које функционишу у БиХ. Скрећемо пажњу на важан закључак Галијашевића по питању улоге и мотива деловања Немачке у “босанском пролећу”: “Немци немају поверење у политичку елиту у БиХ, међу којом немају адекватног партнера за обрачун са различитим видовима екстремизма…
Немачка то добро зна и због тога и кажњава БиХ”.[6] Стручњак истиче да су екстремни исламисти узели курс на дестабилизацију ситуације у БиХ по неколико праваца: вршење притиска на Републику Српску са циљем промене Устава БиХ, стварајући атмосферу страха и напетости у друштву са перспективом преузимања друштвено-политичке сцене под своју контролу и на крају, реконструкција терористичке мреже у политичке структуре и покушај њене легализације на целокупној територији БиХ.
Истовремено се подиже и Црна Гора. У Подгорици су 15. фебруара организовани масовни протести у политичкој сфери током којих је дошло до сукоба демонстраната и полиције, што је имало за последицу довођење појачања – специјалне полицијске јединице. Демонстранти су по босанском калупу, практично одмах прешли из области социјалне у политичку сферу, истакавши захтеве за смену власти.
Без обзира што је број људи који протествују био мали (око 200), њихов наступ је био толико агресиван да је полиција за њихово разбијање морала употребити сузавац. Као организатор протеста представила се фејсбук-група “Револуција у Црној Гори – сви на улице” која је такође прогласила своју организацију “Удар”. Следећи корак протестног покрета предвиђа блокаду путева у Подгорици.
Карактеристично је да се међународни представници у овој етапи пажљиво старају да не допусте етничке конфронтације, пошто се план огледа у геополитичкој и политичкој трансформацији региона, засад без преласка у врућу фазу – оружане сукобе. Тако је Штефан Филе, Европски комесар за проширење, по доласку у БиХ истакао свој основни приоритет: “Сада није време за конфронтацију политичких партија, већ за решавање суштинских питања – функционисања државе…”[7] Аустријски министар иностраних послова С. Курц, указао је да је “стрпљење ЕУ по питању Босне завршено”, затраживши од политичара у БиХ, од Сарајева до Бања Луке, да хитно спроведу реформе правосуђа и измене Устава БиХ.
Ово указује на усаглашеност са украјинским сценаријем – укључивање ЕУ која подржава “професионалне демонстранте” ради свог циља – истицања ескалације и интернационализације конфликта. Бакир Изетбеговић, члан Председништва БиХ, већ је позвао Турску да помогне приликом решавања кризе у Босни и Херцеговини, имајући у виду да у БиХ постоје огромне залихе оружја и муниције (према проценама Министарства одбране БиХ, отприлике 20 хиљада тона[8]) треба очекивати озбиљне и масовне провокације.
Тако да практично нема никакве недоумице по питању тога да ли ће доћи до напада на Републику Српску. Питање се огледа само у роковима, формама и методама борбе како спољњег фактора, тако и екстремних исламистичких покрета против Републике Српске и у правцу скраћења и асимилације српског националног корпуса на Балкану у целини.
Постави коментар