Београд – „Ја не плачем, ја се поносим тобом, јер ти си био са витезима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других.“
Први дани новембра 1913. године у Београду су били време славља. Последњи ланци вековног ропства су пуцали. Победоносна српска војска ослободила је Стару Србију. Косово и Метохија и Македонија су коначно били слободни. Велика победа имала је своју цену. На хиљаде знаних и незнаних јунака су пали у бојевима код Куманова, Прилепа и Битоља. Док је Српство славило победу у првом Балканском рату, породице су сахрањивале своје најмилије, „осветнике Косова” како су их сви називали.
У тишини београдског Новог гробља, 1. новембра 1912. године, сина јединца је сахранио професор и политичар Љубомир Ковачевић. Омиљени професор Љуба је био секретар Српске краљевске академије и бивши министар просвете. Сина Владету је истпратио у бој иако је једним разговором са утицајним пријатељима могао да га склони од сваке опасности.
Отац и син су делили исти сан и били су спремни да за њега поднесу сваку жртву. Пред немим скупом, под кишним небом, крај отворене раке која се спремала да заувек загрли његовог вољеног сина, Љубомир Ковачевић је одржао говор. Милан Јовановић Стојимировић је у својој збирци успомена записао да су многи „деценијама памтили тај сублимни тренутак и са дивљењем говорили да је то био најузбудљивији тренутак који су имали у животу“.
Кратак очев говор пренела је „Политика”:
Сине,
Иди мирно, јер си ти свој дуг отаџбини испунио.
Сине,
Ја не плачем, ја се поносим тобом јер ти си био са витезима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других.
Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: да је Косово освећено!
magacin.org
Постави коментар