У новембру 1945. неколико мјесеци по заврштку сукоба, савезници оснивају Суд за суђење ратним злочинцима. Међутим, римска црква се активира на помагању нацифашистичким злочинцима да избјегну земаљској правди, па Ватикан постаје ''највећа организација укључена у илегални промет злочиначких емиграната''.
Разне католичке установе припремају пут бијега који води од Аустрије до града Ватикана: пут који је паралелан и повезан с творевином коју је сачинила обавјештајна служба војске САД чији је назив ТХЕ РАТ ЦХАННЕЛ, ''Пацовски канали''. Захваљујући овим милосрдним ''каналима'' неколико хиљада ратних злочинаца, у наизмјеничним таласима, стижу у Рим: примани на мјестима заштићеним екстериторијалношћу, добијају пасоше с лажним идентитетом (често документи Међународног Црвеног крста), на крају се упућују на сигурна скровишта у Јужној Америци, нарочито у Аргентини, Чилеу и Уругвају, земљама у којима владају режими под великим утицајем католичке цркве. Католичку организацију која користи ''пацовске канале'' води усташки прелат Крунослав Драгановић и може да рачуна на активну подршку (или просто на сажаљење) мноштва католичких прелата и свештеника. Захваљујући овом ''божанском провиђењу'' у првим годинама послије рата преко 4.000 ратних злочинаца, међу којима 200 бивших усташких главешина успијева да избјегне судове и правду'. "Пацовским каналима'' бјеже - да набројимо само нека имена - организатор антисемитског ''коначног рјешења'' Адолф Ајхаман, идеатор покретних гасних комора Валтер Рауф, доктор из Аушфица, Јозеф Менгеле, командант логора Собибор и Треблинка Франц Штангл, теоретичар еутаназије ''нижих врста'' Герхард Боне, ''Лионски крвник'', Клаус Барби, те многи други нацистички злочинци. Режијска кабина католичког сектора ''пацовских канала'' смјештена је у Риму у улици Томаћели 132, код сједишта центра хрватског катонационализма; по стварању Независне Државе Хрватске, априла 1941., сјемеништарци овог колеџа су одмах скинули југословенску заставу и замјенили је заставом хрватске државе. Током рата у овај колеџ су примане усташке делегације, организовали су се сусрети између тих делегација и представника Римске курије, са аргентинским амбасадором Љобетом, с оцем Агостином Ђемелијем (оснивачем католичког универзитета Свето срце у Милану, који је био веома моћан у Ватикану и предсједник Папске Академије наука). Октобра 1943. у Колеџу св. Ђиролама представљена је књига аутора монсињора Драгановића и др. Иве Губерине, "Света Хрватска," која представља оду пракси присилног ''прекрштавања'' православних '' шизматика'' у католицизам. Најзлогласнији усташа кога је спасао католички сектор ''пацовски канали'' јесте Анте Павелић. Али бивши поглавник само је први у другом низу. Године 1941. први заповједник логора Јасеновац, Љубо Милош задржан је заједно с бившим заповједником усташких логора за истребљење, Вјерославом Лубурићем, у савезничком заробљеничком логору у Ферму, Италија. По доласку у логор монсињор Драгановића, ова двојица усташких злочинаца, обукавши свештеничке мантије, успјевају да побјегну и да се домогну гостољубивог колеџа Св. Ђиролама Илирског у Риму. Првом се губи траг, а други ће се у Мадриду придружити монсињору Ивану Шарићу, да би заједно основали усташки часопис ''Дрину'' и групу ''Хрватски народни отпор''. Године 1967. Лубурић ће потписати предговор књизи Ђузепа Мазућија "Миссионе ин Цроазија 1941-1946", апологетско дјело о Независној Држави Хрватској и њеном поглавнику. Године 1969. Лубурић је убијен у револверском обрачуну у просторијама усташке штампарије. ''Пацовским каналима'' које је припремила Света римска црква, бјежи бивши усташки министар унутрашњих послова Андрија Артуковић. Бјежи одговорни за масовну депортацију у нацистичке логоре Вјекослав Вранчић (за кога ће Аргентина, у коју се склонио, одбити захтјев за екстрадицију добијен од југословенске владе). Бјежи бивши усташки амбасадор у Шпанији Петар Пејашевић, те бивше поглавникове дипломате у Латинској Америци Бранко Бензон (који ће се исто тако повући у Аргентину, гдје ће постати лични Перонов љекар), и Домагој Антонио Петрић (који ће почетком двадесетих година регрутовати плаћенике у Аргентини за рат против Срба). Бјежи бивши шеф тајне усташке полиције Горг Врантић. Бјежи бивши заповједник Павелићеве тјелесне гарде Владо Свешћен. Бјежи бивши министар ратарства у вријеме диктатуре Стјепан Хефер. Бјеже духовни поглавари Иван Асанчић и Јосип Марковић. Бјежи заповједник хрватске војске Јосип Томљановић. Бјежи бивши заповједник усташког зракопловства Владимир Крац. Бјежи бивши шеф загребачке полиције Радомил Берговић. Бјежи бивши генерал Иван Херенчић и бивши пуковник Данијел Црљен. Бјежи бивши заповједник Усташке младежи Орсанић и његов друг Мило Богетић. Бјежи бивши официр усташке војске Иво Богдан (који ће у Буенос Ајресу оснивати часопис ''Хрватски наук''). Међу усташким злочинцима који су се спасили преко католичког РАТ ЦХАННЕЛ налази се и бивши поглавар Иво Ројница. Префект града Дубровника, одговоран за истребљење хиљада Срба и Јевреја, Ројница је 1945. побјегао носећи плијен који је отео од жртава. Ухапшен у Трсту након што га је препознала једна Јеврејка родом из Дубровника, Ројница је ослобођен на интервенцију монсињора Драгановића, и пребачен је у Аргентину. У овој јужноамеричкој земљи постао је индустријалац текстила, а 1977. Југославија је затражила његово изручење које су аргентинске власти одбиле. Године 1991. председник Фрањо Туђман именоваће Ројницу за хрватског амбасадора у Аргентини, иако је име бившег усташког поглавара на списку ратних злочинаца који се још траже; пристанак аргентинске владе стићи ће по хитном поступку, али ће именовање бити опозвано због енергичне кампање аргентинске штампе. ђироламо, усташко седиште у Риму ђироламо, усташко седиште у РимуМеђу десетинама усташких главешина које су се склониле у попустљиву Аргентину, само ће Нада Лубурић (бивша кољачица у логору за истребљење Стара Градишке и сестра Вјерослава Лубурића) имати проблема с правдом али веома краткотрајно. Ухапшена 19. јула 1998. од Интерпола у Санта Тересити у провинцији Буенос Аирес, и оптужена за злочине против човјечности, Лубурићева је изјавила савезном аргентинском судији Ернану Бернасконију да са жудњом очекује захтјев за изручење Хрватској да би се коначно могла вратити у домовину. Изручена Загребу 2. новембра 1998., Нада Лубурић је одмах пуштена на слободу. Блиски сарадник монсињора Драгановића у операцијама РАТ ЦХАННЕЛ је њемачки бискуп Алојз Худал, покровитељ базилика Санта Мариа дел 'Анима у Риму, који се ангажује на спасавању ратних злочинаца под покрићем папског пружања помоћи. Од раније присталица Њемачке Националсоцијалистичке партије,1937. је написао књигу "Дие Грундлаген дес Натионалсозиалисимус" (основи националсоцијализма, с посветом Адолфу Хитлеру, за кога каже да је "Зигфрид њемачке величине") и оснивач часописа "Дер Wег" 1947. у свом Римском дневнику Худал ће испричати о сопственом ангажовању за "Пацовски канал". Похвалиће се како је допринео спасавању преко 1000 "прогоњених" и означиће читаву операцију као "задатак који је добијен од Ватикана". Уосталом, да је рад монсињора Худала у оквиру католичких пацовских канала имао благослов вискоких папских сфера показује писмо које му је 4. априла 1949. упутио монсињор Ђовани Батиста Монтини, смијењени секретар Ватикана: ријеч је о посланици која њемачком нацифилском бискупу шаље благослов Светог Оца уз приложени чек на "30.000 италијанских лира". Ватиканску режију у "пацовским каналима" показује и свештеник нациста Карл Бајер: побјегавши из заробљеничког логора у Гедију (гдје је био заточен зато што је активно учествовао у корпусу хитлеровских падобранаца), постаје један од најватренијих активиста у помоћи ратним злочинцима, да би 1950. био награђен именовањем за генералног секретара организације "Царитас Интернатионалис". У строго повјерљивом извештају од 15. маја 1947. америчког војног аташеа у Риму, Винцента ла Висте, упућеном америчком државном секретару Џорџу Маршалу, детаљно је наведена одговорност Ватикана и учествовање бројних духовника у илегалној активности која је повезана с "Пацовским каналима". Све злочинце који су користили овај канал уједињује фанатичан антикомунистички жар и због тога су они "најдражи синови" Католичке цркве. Године 1997. се отвара спор између јеврејских међународних организација и банкарских институција Швајцарске Конфедерације везан за случај злата који су нацисти отели својим жртвама и сакрили их у сефове швајцарских банака. Тако се појављује нови аспект саучесништва Свете столице с диктатуром Анте Павелића: као нацистички, тако су и усташки главари сакрили новац, злато и драгоцјености, које су отели за вријеме балканског холокауста, у "банкарски рај" Швајцарске: а дио тог "крвавог блага" завршио је у трезорима града Ватикана. Фрушка Гора - опљачкана Фрушка Гора - опљачканаГодине 1997. 22. јула француски дневни лист "Нице матин" објављује чланак под насловом "Хрватско злато у Ватикану - америчка администрација трага за пребацивањем 800 милиона француских франака", у којем пише: "Бил Клинтон је јуче најавио да Министарство финансија проучава архивски документ који открива да Света столица чува злато старог фашистичког режима у Хрватској. Према том докунету који је објавила једна америчка телевизијска мрежа, један значајни дио златних резерви фашистичкг режима Хрватске, у вриједности од 800 милиона франака, у облику златних шипки, требало би да је ускладиштен у Ватикану пред крај ИИ светског рата да га не би одузели Савезници... Датиран октобра 1946, овај документ је написан од стране одговорног лица у Министарству финансија, Емерсона Бајџлова. Наводећи ријечи директора за монетарна истраћжвања, Бајџлов тврди да је крајем ИИ свјетског рата усташки режим из Загреба покушао да изнесе са своје територије 350 милиона швајцарских франака. Британци су одузели 150 милиона. Према упорним гласовима, те резерве, углавном у златним шипкама, кренуле су, старањем Ватикана, пут Шпаније и Аргентине, у које се склонио Анте Павелић, фашистички диктатор Хрватске... Бајџлов сматра да се (у документу из 1946.) ти гласови шире из Ватикана да би се сакрила истина: по његовом мишљењу наведене резерве никада нису напустиле папски град." Света столица, преко папиног потпарола, Жоакина Навара Валса, све демантује, карактеришући вијести објављење у француском дневном листу као "информације без икаквог основа". Спор између јеврејских организација и швајцарских банкарских институција износи на свјетлост потоње елементе који свједоче о одговорности Ватикана. Децембра 1997. у Лондону се одржава Међународна конфереција о злату које су покрали нацисти, на којој учествују делегације из 41 земље. На крају Конференције објављен је апел који су потписали представник Велике Британије, лорд Џенер, представник Израела и подсекретар САД Стјуарт Е. Ајзенштат, којим се тражи од Свете столице да отвори ватиканске архиве из периода антисемитског истребљења. скоро био код Назингера скоро био код НазингераПритиснута дипломатским иницијативама и међународним јавним мњењем,16. марта 1998. Света столица објављује документ под насловом "Wе ремембер" (Памтимо) који је предочио кардинал Едвард Касади. Овим документом католичка црква показује нејасно кајање за недовољну заштиту Јевреја од прогона нацифашиста. Али ријеч је о суштинском акту лицемјерног и обмањивачког самоопроштаја: с једне стране, у ствари, Света столица ограничава на појединачне и неидентификоване предтавнике католизма бојажљивост и саучесништво у односу на антисемитске прогоне: с друге стране, велича улогу и фигуру Пија XИИ, то јест првог одговорног за саучесничко ћутање којим је Света римска црква дала за право нацифашистичким злочинцима укљученим током више година у расни геноцид. Питање злата које су нацисти и усташе покрали Србима и Јеврејима предмет је посебног извјештаја подсекретара САД Стјуарта Е. Ајзенштата из јуна 1998. Поглавље под насловом "Судбина усташког ратног блага" задржава се посебно на односима између усташког режима и Ватикана: "А. Завођење хрватског усташког режима за вријеме рата (...) У изјесноју мјери амерички и британски лидери били су свјесни убилачких акција усташког режима против Срба, Јевреја и Рома који су живјели на територији под хрватском контролом. Није јасно да ли су савезнички лидери водили рачуна о томе да је 700.000 жртава, највише Срба, у усташким логорима смрти, како у Јасеновцу тако и другдје, убијено најокрутнијим и најпримитивнијим методама, укључујући и масовна стрељања, ударце маљем, одсијецање глава. Савезници су последњих мјесеци 1943, након искрцавања на полуострво, почели да окупљају Југословене избјегле у Италију. Мало је било Јевреј:а нацисти и усташе су истребили највећи део њих..(...) ВИ божја заповест ВИ божја заповестИако нису разумјели која је судбина задесила Јевреје и Роме, америчке власти су јасно схватиле оно што се догодили Србима на територији под усташком контролом. Августа 1941,ј угословенски амбасадор Константин Фотић добио је од шефа одељења за Балкан при Министарству спољних послова извештај у коме јенописана "политика масовног истребљења српске расе (коју су проводиле усташе) у Независној Држави Хрватској" , и који се односио на бруталне и звјерске масакре. Године 1941. 20. децембра Фотић се обратио предсједнику Рузвелту и прегледао је заједно са њим један меморандум о звјерствима почињеним над Србима. Председник (Рузвелт) је остао шокиран, питајучи се како Срби могу да се надају да ће послије таквих злочина живјети у будућој заједничкој држави с Хрватима. Марта 1943, када се британски министар спољних послова, Ентони Идн, упутио у посјету Бијелој кући ради преиспитивања савезничких ратних циљева, имао је прилику да чује "опетовано мишљење" предсједника Рузвелта да антагонизам Срба и Хрвата искључује могућност њихове коегзистенције у истој држави и да Хрвати морају бити стављени под строги надзор. Ватикан,који је држао апостолског изасланика у Загребу од јуна 1941. до краја рата, био је свјестан кампање покоља, која је почела интернацијом већине од 35.000 до 45.000 Јевреја у Хрватској у прољеће-љето 1941, а наставила се касније бјекством 5.000 Јевреја из зона хрватске државе под немачком окупацијом у италијански дио протектората и депортацијом свих преосталих Јевреја у Њемачку јула 1942. Хрватске католичне власти осудиле су усташка звјерства, али су с друге стране наставиле да подржавају режим. Током своје посјете Хрватској, у марту 1943, њемачки министар унутрашњих послова, Хајнрих Химлер, захтјевао је да оно мало преосталих Јевреја буде депортовано у Њемачку( укључујући и оне који су крштени и који су се оженили католицима). Њемачка је појачала напоре за вријеме рата да присили Италијане да депортују Јевреје који су се склонили код њих у Далмацији. Многи од тих Јевреја нашли су уточиште на острву Раб. Почетком 1944. њемачки окупатори хвалисали су се да су потпуно ликвидирали јеврејско становништво Хрватске (с изузетком оних који су успијели да испослују италијански заштиту или да побјегну, придружујући се партизанима). Б.Усташко благо и његово пребацивање у Швајцарску Послијератни извјештаји су показали да се дио блага усташког режима састојао из драгоцјених добара која су опљачкана жртвама депортованим за вријеме кампање усташког етничког чишћења.С тручњаци америчке обавештајне службе дошли су од закључка да усташке вође послије рата располажу са преко 80 милиона УСА долара (350 милиона швајцарских франака), углавном у облику злата, чији је један дио одузет жртвама холокауста у Хрватској. Други, најповјернији извештаји, с почетка педесетих година, сугерисали су да је благо скромније и да није сигурно где се налази. Године 1944. усташки решим је почео да пребацује добра у швајцарску банку да би их прикрио. Дана 31. маја 1944. Швајцарска национална банка примила је 358 килограма злата из Хрватске, да би сљедећих 980 килограма приспјело 4. августа 1944. Хрватски депозит у злату од 4. августа 1944. није био примљен као течевина Швајцарске националне банке и био је пребачен у Швајцарску без претходног пристанка Банке и без предвиђеног овлашћења. Упркос томе Швајцарска национална банка прихватила је илегалну доставу и завела је на рачун који је хрватска држава отворила 31. маја исте године. Хрватско злато пребачено у ШНБ августа 1944. изгледа да одговара количини од 980 килограма које су хрватске власти подигле код Сарајевске филијале Централне банке пропале Краљевине Југославије (...) Хрватско злато пребачено у Швајцарску августа 1944. ишло је заједно са 25 тона сребра које је ШНБ примила за ковање новца. Октобра 1944. представници хрватске марионетске владе безуспјешно су покушавали да наговоре ШНБ да одобри пребацивање злата на један хрватски рачун у Њемачкој. Децембра 1944. ШНБ одбила је хрватски захтјев за поврат злата у Загреб, а Швајцарски савезни савјет замрзао је сва хрватска добра у Швајцарској. Д.Подземна усташка мрежа у Риму и усташко злато Према информацијама које су у разним временима прикупиле информативне службе САД, колеџ Св. Ђиролама Илирског у Риму који је примао хрватске студенте у Ватикану током и послије ИИ светског рата , био је центар тајних хрватских активности и подземне хрватске мреже која је усташким бјегунцима и злочинцима помагала да побјегну из послијератне Европе. Марта 1946. и британске тајне службе су идентификовале Св. Ђиролама као усташку цркву којом је руководило братство хрватских свећеника "Братство Св. Ђиролама". Такво братство је обезбјеђивало лажна документа за усташе у бјекству која су има омогућавала да побјегну и да избјегну хапшење од стране савезника. Монсињор Јурај Мађерац, идентификован као припадник усташа, био је директор овог колеџа, али главни аниматор ове усташке активности у Риму био је секретар колеџа, отац (у ствари монсињор) Крунослав Стефано Драгановић, већ усташки пуковник и бивши фукционер хрватског "Министарства унутрашње колонизације" , установе која је одговорна за одузимање добара Срба у Босни и Херцеговини. Сматран од америчких обавештајаца "другим ја" Анте Павелића, отац Драгановић, рођен у Хрватској, био је претходно професор теологије на Свеучилишту у Загребу. Године 1943. пребацио се у Рим, званично као службеник Хрватског Црвеног крижа, али очито за координацију усташких операција у Италији. Користећи своје везе у Међународном Црвеном крсту и другим организацијама за помоћ избеглицама , Драгановић је помагао усташким бјегунцима да илегално емигрирају у Јужну Америку, снабдевајући их свећеничким одорама и лажним документима, а исто тако осигуравајући им превоз, нарочито за Аргентину (...). Извештаји америчких обавештајаца приписују значајну улогу попу Драгановићу у подршци усташама који су тражили заштиту Рима непосредно послије рата. Такође произилази да је он имао дужност да спасава Архив Усташког изасланства у Риму, оно што је дјелимично радио унутар Ватикана, бавећи се и добрима која су пратила усташке бјегунце... Под управом Драгановића, подземна хрватска мрежа Св. Ђиролама развила је ефикасну тајну активност која је хрватским националистима пружала услуге евакуације у бјекству од југословенског режима. Драгановићева организација сарађивала је са "Пацовским каналом", који је основала Контраобавештајна служба америчке војске, у сврху помоћи бјегунцима, доушницима и совјетским и источноевропским активистима, да побјегну са територија под контролом комуниста. Године 1951. Драгановић је сарађивао са америчким контраобавештајцима у организовању бијега нацисте Клауса Барбија, антикомунистричког доушника и ратног злочинца у Јужну Америку. Половином октобра 1958. неколико дана послије смрти папе Пија XИИ (9. октобра), Драгановић је добио од подсекретара ватиканске државе наређење да напусти колеџ Св. Ђиролама. Године 1962. амерички контраобавештајци су га скинули с врата као "штетног агента због безбједносних разлога и помањкања контроле". Наредних година односи између Југославије и Ватикана се побољшавају, да би на крају били нормализовани 1966. Драгановић, који бјеше раскинуо с Антом Павелићем јос 1955. искористио је амнестију коју је донео Титов режим почетком шездесетих година. Године 1967. упутио се у Трст и пјешице је прешао југословенску границу. Неколико дана касније одржао је говор на Југословенском радију у којем је оптуживао усташе и хвалио напредак постигнут за вријеме Титовог режима. Све указује на то да је Драгановић касније мирно живео у Југославији, гдје је умро јула 1983 (...). Од почетка 1946. до краја 1947. римске усташе су пружале уточиште Анти Павелићу, као и другим усташким вођама. Павелић је стигао у Рим 1946, преобучен у свештештеника са шпанским пасошем. Извештаји тврде да је сљедеће двије године живио или у Св. Ђироламу или у другим римским базама. Подршка подземне хрватске мреже била је кључна за бијег Павелића из Европе у Аргентину (...). Америчка контраобавештајна служба која је имала одговорност за проналажење ратних злочинаца , знала је за присуство Павелића у Италији и држала је готово двије године под присмотром његове активности, покушавајући такође да добије једну слику његових премјештања. Крајем јула 1947, након након што је један извештај ове службе указао на то да Павелић живи у посебној римској згради у власништву Ватикана и након консултација у Вашингтону, Министарство спољних послова дало је упутства Врховној команди Савезничких снага у Италији, према којима "САД морају сарадјивати с италијанским властима у вези са овим случајем". Четири дана касније британска влада дала је свој пристанак на ову иницијативу. Амерички агенти контраобавештајне службе, задужени за праћење Павелићевих активности, у планирању да га ухапсе извијестили су о чињеници да он ужива британску и заштиту Ватикана, тако да су предложили једнострану америчку акцију за изручење Павелића Југославији да не би изгубили подршку католика и емиграната антикомуниста.Тајна војна служба САД подвукла је чињеницу да ће хапшење Павелића узроковати губитак подршке Хрвата оданој усташкој ствари који су се све чешће запошљавали у улози доушника америчких обавештајних служби. На крају су се снаге САД повукле из Италије без одлучног реаговања по питању хватања Павелића. Али је нтересовање Контраобавештајне службе нетјерало је Павелића да напусти Рим и оде у један манастир у близини папске летње резиденције у Кастел Гандолфу, гдје је остао више мјесеци пре напуштања Европе. Ф.У потрази за усташким благом Службена документа САД откривају недовољно познавање судбине усташког блага, укључујући злато и драгоцијености опљачкане од јеврејских, српских и циганских жртава у усташкој политици етничког чишћења и депортације и погубљења Јевреја и других од стране Њемаца. Потпуни опис догађаја из усташког периода у Хрватској и бјекства усташких диригената, које је дијелом финансирано из усташког блага, мора да се налази и у архивима других нација и вјероватно у Ватикану...Постоје докази да је барем дио архива Министарства вањских послова Хрватске послат у Ватикан при крају рата... У својим мемоарима, Џејмс В. Милано, командант 430. одреда Контраобавештајне службе САД, говори о потпуном уништењу документрације "пацовских канала" од стране америчке војске, те о својим односима с једном групом Хрвата. Осим доказа који се односе на тајну усташку активност у колеџу Св. Ђиролама, постоји и питање држања папске администрације. За вријеме ИИ свјетског рата папа Пије XИИ је показао прорачунату неутралност, која је предмет контроверзних историјских разматрања. Његово држање према хрватским католицима колеџа Св. Ђиролама, као и према другима, дало је потицај многим спекулацијама. Иако нису нађени докази о директном укључивању папе или његових савјетника у усташке активности у послијератној Италији, изгледа невјероватно да они нису уопште знали шта се догађа. Ватиканске власти кажу да нису нашле ниједан погодан документ којим би расвијетлили питање усташког злата". 3.јуна 1998., "Цорриере делла Сера" објављује допис Енија Карета из Вашингтона: "Усташе, бјекство с јеврејским златом. Вашингтон оптужује: у Ватикану су знали али нису пријављивали хрватске фашисте". У овом чланку Карето обавјештава о конференцији за штампу коју је одржао државни подсекретар САД, Ајзенштат, да би илустровао садржај извештаја и, изеђу осталог, пише: "С благом отетим од Јевреја на крају ИИ свјетског рата, хрватски фашисти су финансирали властити бијег у Латинску Америку и бијег ратних злочинаца као што је Клаус Барби, уз помоћ папског колеџа Св. Ђиролама, у Риму.То је јуче потврдио државни подсекретар САД, Ајзенштат. "Немамо доказе да су папа и његови савјетници били укључени у такозване "Пацовске канале", али остају узнемирујућа питања и тешко је замислити да нису знали за те канале"... Државни подсекретар је дао до знања да би Италија морала формирати комисију историчара по узору на 16 других земаља да би утврдила своју евентуалну одговорност: "Св. Ђироламо је смјештен ван Ватикана и плаћа порез италијанској држави". Није први пут да се колеџ Св. Ђиролама у Риму оптужује да је давао уточиште усташама и њемачкин нацистима. Али је први пут да се говори о његовом финансирању јеврејским златом и да Америка опомиње Ватикан да објави дотичну документацију...По мишљену америчког државног подсекретара усташе су отеле хрватским Јеврејима 80 милиона долара у злату, тада огромна цифра, и дјелимично су га пребациле у Швајцарску 1944. Сљедеће године ова цифра је надокнађена Титу. Али усташки вођа Анте Павелић, склонивши се код Енглеза на крају рата, са собом је понио 35 милиона долара... Ајзенштат истиче да се усташки лидер скривао у Риму од 1946. до 1948. "а да енглеске и америчке тајне службе нису учиниле ништа да га ухвате". Већ бијаше почео Хладни рат тако да је главна брига Лондона и Вашингтона била Москва: у оквиру тога користили су за шпијуне и доушнике чак и усташе и нацисте. Св. Ђироламо, записао је подсекретар, претворио се у тајни центар за помоћ ратним злочинцима. Његов секретар дон Крунослав Драгановић, Хрват, искористио је неке везе у Међународном Црвеном крсту да би имаомогућио илегално емигрирање у Јужну Америку помоћу лажних докумената. Средстава није недостајало: бијаше ту злато Павелића и дружине. Ајзенштат није поштедио ни тајне америчке службе. "Крајем четрдесетих и почетком педесетих оне су сарађивале с усташама у руковођењу пацовским каналима"... Последња оптужба Ајзенштата односи се на Тита. Године 1946, сјећа се подсекретар, "САД су се увјериле да Југославија прогони своје политичке противнике... Низ напада на америчке авионе, покушај анексије Трста, неколико случајева антизападњачке шпијунаже навели су Вашингтон и Лондон да заузму непријатељски став према комунистичком режиму". Због тога су активности уташа и Ватикана застрте велом ћутања..." у ХР ништа ново у ХР ништа новоДва дана касније, београдске "Новости" преузеле су оптужбе Ватикана од стране Вашингтона у вези са јеврејским златом које су покрале усташе. Затим преносе званичну реакцију Ватикана, коју је изразио папски потпарол Жоакин Наваро Валс: "Секретар Института Св. Ђиролама, што је тада био доктор Крунослав Драгановић, можда је користио то злато искључиво у своје име без овлашћења и знања Ватикана".
Разне католичке установе припремају пут бијега који води од Аустрије до града Ватикана: пут који је паралелан и повезан с творевином коју је сачинила обавјештајна служба војске САД чији је назив ТХЕ РАТ ЦХАННЕЛ, ''Пацовски канали''. Захваљујући овим милосрдним ''каналима'' неколико хиљада ратних злочинаца, у наизмјеничним таласима, стижу у Рим: примани на мјестима заштићеним екстериторијалношћу, добијају пасоше с лажним идентитетом (често документи Међународног Црвеног крста), на крају се упућују на сигурна скровишта у Јужној Америци, нарочито у Аргентини, Чилеу и Уругвају, земљама у којима владају режими под великим утицајем католичке цркве. Католичку организацију која користи ''пацовске канале'' води усташки прелат Крунослав Драгановић и може да рачуна на активну подршку (или просто на сажаљење) мноштва католичких прелата и свештеника. Захваљујући овом ''божанском провиђењу'' у првим годинама послије рата преко 4.000 ратних злочинаца, међу којима 200 бивших усташких главешина успијева да избјегне судове и правду'. "Пацовским каналима'' бјеже - да набројимо само нека имена - организатор антисемитског ''коначног рјешења'' Адолф Ајхаман, идеатор покретних гасних комора Валтер Рауф, доктор из Аушфица, Јозеф Менгеле, командант логора Собибор и Треблинка Франц Штангл, теоретичар еутаназије ''нижих врста'' Герхард Боне, ''Лионски крвник'', Клаус Барби, те многи други нацистички злочинци. Режијска кабина католичког сектора ''пацовских канала'' смјештена је у Риму у улици Томаћели 132, код сједишта центра хрватског катонационализма; по стварању Независне Државе Хрватске, априла 1941., сјемеништарци овог колеџа су одмах скинули југословенску заставу и замјенили је заставом хрватске државе. Током рата у овај колеџ су примане усташке делегације, организовали су се сусрети између тих делегација и представника Римске курије, са аргентинским амбасадором Љобетом, с оцем Агостином Ђемелијем (оснивачем католичког универзитета Свето срце у Милану, који је био веома моћан у Ватикану и предсједник Папске Академије наука). Октобра 1943. у Колеџу св. Ђиролама представљена је књига аутора монсињора Драгановића и др. Иве Губерине, "Света Хрватска," која представља оду пракси присилног ''прекрштавања'' православних '' шизматика'' у католицизам. Најзлогласнији усташа кога је спасао католички сектор ''пацовски канали'' јесте Анте Павелић. Али бивши поглавник само је први у другом низу. Године 1941. први заповједник логора Јасеновац, Љубо Милош задржан је заједно с бившим заповједником усташких логора за истребљење, Вјерославом Лубурићем, у савезничком заробљеничком логору у Ферму, Италија. По доласку у логор монсињор Драгановића, ова двојица усташких злочинаца, обукавши свештеничке мантије, успјевају да побјегну и да се домогну гостољубивог колеџа Св. Ђиролама Илирског у Риму. Првом се губи траг, а други ће се у Мадриду придружити монсињору Ивану Шарићу, да би заједно основали усташки часопис ''Дрину'' и групу ''Хрватски народни отпор''. Године 1967. Лубурић ће потписати предговор књизи Ђузепа Мазућија "Миссионе ин Цроазија 1941-1946", апологетско дјело о Независној Држави Хрватској и њеном поглавнику. Године 1969. Лубурић је убијен у револверском обрачуну у просторијама усташке штампарије. ''Пацовским каналима'' које је припремила Света римска црква, бјежи бивши усташки министар унутрашњих послова Андрија Артуковић. Бјежи одговорни за масовну депортацију у нацистичке логоре Вјекослав Вранчић (за кога ће Аргентина, у коју се склонио, одбити захтјев за екстрадицију добијен од југословенске владе). Бјежи бивши усташки амбасадор у Шпанији Петар Пејашевић, те бивше поглавникове дипломате у Латинској Америци Бранко Бензон (који ће се исто тако повући у Аргентину, гдје ће постати лични Перонов љекар), и Домагој Антонио Петрић (који ће почетком двадесетих година регрутовати плаћенике у Аргентини за рат против Срба). Бјежи бивши шеф тајне усташке полиције Горг Врантић. Бјежи бивши заповједник Павелићеве тјелесне гарде Владо Свешћен. Бјежи бивши министар ратарства у вријеме диктатуре Стјепан Хефер. Бјеже духовни поглавари Иван Асанчић и Јосип Марковић. Бјежи заповједник хрватске војске Јосип Томљановић. Бјежи бивши заповједник усташког зракопловства Владимир Крац. Бјежи бивши шеф загребачке полиције Радомил Берговић. Бјежи бивши генерал Иван Херенчић и бивши пуковник Данијел Црљен. Бјежи бивши заповједник Усташке младежи Орсанић и његов друг Мило Богетић. Бјежи бивши официр усташке војске Иво Богдан (који ће у Буенос Ајресу оснивати часопис ''Хрватски наук''). Међу усташким злочинцима који су се спасили преко католичког РАТ ЦХАННЕЛ налази се и бивши поглавар Иво Ројница. Префект града Дубровника, одговоран за истребљење хиљада Срба и Јевреја, Ројница је 1945. побјегао носећи плијен који је отео од жртава. Ухапшен у Трсту након што га је препознала једна Јеврејка родом из Дубровника, Ројница је ослобођен на интервенцију монсињора Драгановића, и пребачен је у Аргентину. У овој јужноамеричкој земљи постао је индустријалац текстила, а 1977. Југославија је затражила његово изручење које су аргентинске власти одбиле. Године 1991. председник Фрањо Туђман именоваће Ројницу за хрватског амбасадора у Аргентини, иако је име бившег усташког поглавара на списку ратних злочинаца који се још траже; пристанак аргентинске владе стићи ће по хитном поступку, али ће именовање бити опозвано због енергичне кампање аргентинске штампе. ђироламо, усташко седиште у Риму ђироламо, усташко седиште у РимуМеђу десетинама усташких главешина које су се склониле у попустљиву Аргентину, само ће Нада Лубурић (бивша кољачица у логору за истребљење Стара Градишке и сестра Вјерослава Лубурића) имати проблема с правдом али веома краткотрајно. Ухапшена 19. јула 1998. од Интерпола у Санта Тересити у провинцији Буенос Аирес, и оптужена за злочине против човјечности, Лубурићева је изјавила савезном аргентинском судији Ернану Бернасконију да са жудњом очекује захтјев за изручење Хрватској да би се коначно могла вратити у домовину. Изручена Загребу 2. новембра 1998., Нада Лубурић је одмах пуштена на слободу. Блиски сарадник монсињора Драгановића у операцијама РАТ ЦХАННЕЛ је њемачки бискуп Алојз Худал, покровитељ базилика Санта Мариа дел 'Анима у Риму, који се ангажује на спасавању ратних злочинаца под покрићем папског пружања помоћи. Од раније присталица Њемачке Националсоцијалистичке партије,1937. је написао књигу "Дие Грундлаген дес Натионалсозиалисимус" (основи националсоцијализма, с посветом Адолфу Хитлеру, за кога каже да је "Зигфрид њемачке величине") и оснивач часописа "Дер Wег" 1947. у свом Римском дневнику Худал ће испричати о сопственом ангажовању за "Пацовски канал". Похвалиће се како је допринео спасавању преко 1000 "прогоњених" и означиће читаву операцију као "задатак који је добијен од Ватикана". Уосталом, да је рад монсињора Худала у оквиру католичких пацовских канала имао благослов вискоких папских сфера показује писмо које му је 4. априла 1949. упутио монсињор Ђовани Батиста Монтини, смијењени секретар Ватикана: ријеч је о посланици која њемачком нацифилском бискупу шаље благослов Светог Оца уз приложени чек на "30.000 италијанских лира". Ватиканску режију у "пацовским каналима" показује и свештеник нациста Карл Бајер: побјегавши из заробљеничког логора у Гедију (гдје је био заточен зато што је активно учествовао у корпусу хитлеровских падобранаца), постаје један од најватренијих активиста у помоћи ратним злочинцима, да би 1950. био награђен именовањем за генералног секретара организације "Царитас Интернатионалис". У строго повјерљивом извештају од 15. маја 1947. америчког војног аташеа у Риму, Винцента ла Висте, упућеном америчком државном секретару Џорџу Маршалу, детаљно је наведена одговорност Ватикана и учествовање бројних духовника у илегалној активности која је повезана с "Пацовским каналима". Све злочинце који су користили овај канал уједињује фанатичан антикомунистички жар и због тога су они "најдражи синови" Католичке цркве. Године 1997. се отвара спор између јеврејских међународних организација и банкарских институција Швајцарске Конфедерације везан за случај злата који су нацисти отели својим жртвама и сакрили их у сефове швајцарских банака. Тако се појављује нови аспект саучесништва Свете столице с диктатуром Анте Павелића: као нацистички, тако су и усташки главари сакрили новац, злато и драгоцјености, које су отели за вријеме балканског холокауста, у "банкарски рај" Швајцарске: а дио тог "крвавог блага" завршио је у трезорима града Ватикана. Фрушка Гора - опљачкана Фрушка Гора - опљачканаГодине 1997. 22. јула француски дневни лист "Нице матин" објављује чланак под насловом "Хрватско злато у Ватикану - америчка администрација трага за пребацивањем 800 милиона француских франака", у којем пише: "Бил Клинтон је јуче најавио да Министарство финансија проучава архивски документ који открива да Света столица чува злато старог фашистичког режима у Хрватској. Према том докунету који је објавила једна америчка телевизијска мрежа, један значајни дио златних резерви фашистичкг режима Хрватске, у вриједности од 800 милиона франака, у облику златних шипки, требало би да је ускладиштен у Ватикану пред крај ИИ светског рата да га не би одузели Савезници... Датиран октобра 1946, овај документ је написан од стране одговорног лица у Министарству финансија, Емерсона Бајџлова. Наводећи ријечи директора за монетарна истраћжвања, Бајџлов тврди да је крајем ИИ свјетског рата усташки режим из Загреба покушао да изнесе са своје територије 350 милиона швајцарских франака. Британци су одузели 150 милиона. Према упорним гласовима, те резерве, углавном у златним шипкама, кренуле су, старањем Ватикана, пут Шпаније и Аргентине, у које се склонио Анте Павелић, фашистички диктатор Хрватске... Бајџлов сматра да се (у документу из 1946.) ти гласови шире из Ватикана да би се сакрила истина: по његовом мишљењу наведене резерве никада нису напустиле папски град." Света столица, преко папиног потпарола, Жоакина Навара Валса, све демантује, карактеришући вијести објављење у француском дневном листу као "информације без икаквог основа". Спор између јеврејских организација и швајцарских банкарских институција износи на свјетлост потоње елементе који свједоче о одговорности Ватикана. Децембра 1997. у Лондону се одржава Међународна конфереција о злату које су покрали нацисти, на којој учествују делегације из 41 земље. На крају Конференције објављен је апел који су потписали представник Велике Британије, лорд Џенер, представник Израела и подсекретар САД Стјуарт Е. Ајзенштат, којим се тражи од Свете столице да отвори ватиканске архиве из периода антисемитског истребљења. скоро био код Назингера скоро био код НазингераПритиснута дипломатским иницијативама и међународним јавним мњењем,16. марта 1998. Света столица објављује документ под насловом "Wе ремембер" (Памтимо) који је предочио кардинал Едвард Касади. Овим документом католичка црква показује нејасно кајање за недовољну заштиту Јевреја од прогона нацифашиста. Али ријеч је о суштинском акту лицемјерног и обмањивачког самоопроштаја: с једне стране, у ствари, Света столица ограничава на појединачне и неидентификоване предтавнике католизма бојажљивост и саучесништво у односу на антисемитске прогоне: с друге стране, велича улогу и фигуру Пија XИИ, то јест првог одговорног за саучесничко ћутање којим је Света римска црква дала за право нацифашистичким злочинцима укљученим током више година у расни геноцид. Питање злата које су нацисти и усташе покрали Србима и Јеврејима предмет је посебног извјештаја подсекретара САД Стјуарта Е. Ајзенштата из јуна 1998. Поглавље под насловом "Судбина усташког ратног блага" задржава се посебно на односима између усташког режима и Ватикана: "А. Завођење хрватског усташког режима за вријеме рата (...) У изјесноју мјери амерички и британски лидери били су свјесни убилачких акција усташког режима против Срба, Јевреја и Рома који су живјели на територији под хрватском контролом. Није јасно да ли су савезнички лидери водили рачуна о томе да је 700.000 жртава, највише Срба, у усташким логорима смрти, како у Јасеновцу тако и другдје, убијено најокрутнијим и најпримитивнијим методама, укључујући и масовна стрељања, ударце маљем, одсијецање глава. Савезници су последњих мјесеци 1943, након искрцавања на полуострво, почели да окупљају Југословене избјегле у Италију. Мало је било Јевреј:а нацисти и усташе су истребили највећи део њих..(...) ВИ божја заповест ВИ божја заповестИако нису разумјели која је судбина задесила Јевреје и Роме, америчке власти су јасно схватиле оно што се догодили Србима на територији под усташком контролом. Августа 1941,ј угословенски амбасадор Константин Фотић добио је од шефа одељења за Балкан при Министарству спољних послова извештај у коме јенописана "политика масовног истребљења српске расе (коју су проводиле усташе) у Независној Држави Хрватској" , и који се односио на бруталне и звјерске масакре. Године 1941. 20. децембра Фотић се обратио предсједнику Рузвелту и прегледао је заједно са њим један меморандум о звјерствима почињеним над Србима. Председник (Рузвелт) је остао шокиран, питајучи се како Срби могу да се надају да ће послије таквих злочина живјети у будућој заједничкој држави с Хрватима. Марта 1943, када се британски министар спољних послова, Ентони Идн, упутио у посјету Бијелој кући ради преиспитивања савезничких ратних циљева, имао је прилику да чује "опетовано мишљење" предсједника Рузвелта да антагонизам Срба и Хрвата искључује могућност њихове коегзистенције у истој држави и да Хрвати морају бити стављени под строги надзор. Ватикан,који је држао апостолског изасланика у Загребу од јуна 1941. до краја рата, био је свјестан кампање покоља, која је почела интернацијом већине од 35.000 до 45.000 Јевреја у Хрватској у прољеће-љето 1941, а наставила се касније бјекством 5.000 Јевреја из зона хрватске државе под немачком окупацијом у италијански дио протектората и депортацијом свих преосталих Јевреја у Њемачку јула 1942. Хрватске католичне власти осудиле су усташка звјерства, али су с друге стране наставиле да подржавају режим. Током своје посјете Хрватској, у марту 1943, њемачки министар унутрашњих послова, Хајнрих Химлер, захтјевао је да оно мало преосталих Јевреја буде депортовано у Њемачку( укључујући и оне који су крштени и који су се оженили католицима). Њемачка је појачала напоре за вријеме рата да присили Италијане да депортују Јевреје који су се склонили код њих у Далмацији. Многи од тих Јевреја нашли су уточиште на острву Раб. Почетком 1944. њемачки окупатори хвалисали су се да су потпуно ликвидирали јеврејско становништво Хрватске (с изузетком оних који су успијели да испослују италијански заштиту или да побјегну, придружујући се партизанима). Б.Усташко благо и његово пребацивање у Швајцарску Послијератни извјештаји су показали да се дио блага усташког режима састојао из драгоцјених добара која су опљачкана жртвама депортованим за вријеме кампање усташког етничког чишћења.С тручњаци америчке обавештајне службе дошли су од закључка да усташке вође послије рата располажу са преко 80 милиона УСА долара (350 милиона швајцарских франака), углавном у облику злата, чији је један дио одузет жртвама холокауста у Хрватској. Други, најповјернији извештаји, с почетка педесетих година, сугерисали су да је благо скромније и да није сигурно где се налази. Године 1944. усташки решим је почео да пребацује добра у швајцарску банку да би их прикрио. Дана 31. маја 1944. Швајцарска национална банка примила је 358 килограма злата из Хрватске, да би сљедећих 980 килограма приспјело 4. августа 1944. Хрватски депозит у злату од 4. августа 1944. није био примљен као течевина Швајцарске националне банке и био је пребачен у Швајцарску без претходног пристанка Банке и без предвиђеног овлашћења. Упркос томе Швајцарска национална банка прихватила је илегалну доставу и завела је на рачун који је хрватска држава отворила 31. маја исте године. Хрватско злато пребачено у ШНБ августа 1944. изгледа да одговара количини од 980 килограма које су хрватске власти подигле код Сарајевске филијале Централне банке пропале Краљевине Југославије (...) Хрватско злато пребачено у Швајцарску августа 1944. ишло је заједно са 25 тона сребра које је ШНБ примила за ковање новца. Октобра 1944. представници хрватске марионетске владе безуспјешно су покушавали да наговоре ШНБ да одобри пребацивање злата на један хрватски рачун у Њемачкој. Децембра 1944. ШНБ одбила је хрватски захтјев за поврат злата у Загреб, а Швајцарски савезни савјет замрзао је сва хрватска добра у Швајцарској. Д.Подземна усташка мрежа у Риму и усташко злато Према информацијама које су у разним временима прикупиле информативне службе САД, колеџ Св. Ђиролама Илирског у Риму који је примао хрватске студенте у Ватикану током и послије ИИ светског рата , био је центар тајних хрватских активности и подземне хрватске мреже која је усташким бјегунцима и злочинцима помагала да побјегну из послијератне Европе. Марта 1946. и британске тајне службе су идентификовале Св. Ђиролама као усташку цркву којом је руководило братство хрватских свећеника "Братство Св. Ђиролама". Такво братство је обезбјеђивало лажна документа за усташе у бјекству која су има омогућавала да побјегну и да избјегну хапшење од стране савезника. Монсињор Јурај Мађерац, идентификован као припадник усташа, био је директор овог колеџа, али главни аниматор ове усташке активности у Риму био је секретар колеџа, отац (у ствари монсињор) Крунослав Стефано Драгановић, већ усташки пуковник и бивши фукционер хрватског "Министарства унутрашње колонизације" , установе која је одговорна за одузимање добара Срба у Босни и Херцеговини. Сматран од америчких обавештајаца "другим ја" Анте Павелића, отац Драгановић, рођен у Хрватској, био је претходно професор теологије на Свеучилишту у Загребу. Године 1943. пребацио се у Рим, званично као службеник Хрватског Црвеног крижа, али очито за координацију усташких операција у Италији. Користећи своје везе у Међународном Црвеном крсту и другим организацијама за помоћ избеглицама , Драгановић је помагао усташким бјегунцима да илегално емигрирају у Јужну Америку, снабдевајући их свећеничким одорама и лажним документима, а исто тако осигуравајући им превоз, нарочито за Аргентину (...). Извештаји америчких обавештајаца приписују значајну улогу попу Драгановићу у подршци усташама који су тражили заштиту Рима непосредно послије рата. Такође произилази да је он имао дужност да спасава Архив Усташког изасланства у Риму, оно што је дјелимично радио унутар Ватикана, бавећи се и добрима која су пратила усташке бјегунце... Под управом Драгановића, подземна хрватска мрежа Св. Ђиролама развила је ефикасну тајну активност која је хрватским националистима пружала услуге евакуације у бјекству од југословенског режима. Драгановићева организација сарађивала је са "Пацовским каналом", који је основала Контраобавештајна служба америчке војске, у сврху помоћи бјегунцима, доушницима и совјетским и источноевропским активистима, да побјегну са територија под контролом комуниста. Године 1951. Драгановић је сарађивао са америчким контраобавештајцима у организовању бијега нацисте Клауса Барбија, антикомунистричког доушника и ратног злочинца у Јужну Америку. Половином октобра 1958. неколико дана послије смрти папе Пија XИИ (9. октобра), Драгановић је добио од подсекретара ватиканске државе наређење да напусти колеџ Св. Ђиролама. Године 1962. амерички контраобавештајци су га скинули с врата као "штетног агента због безбједносних разлога и помањкања контроле". Наредних година односи између Југославије и Ватикана се побољшавају, да би на крају били нормализовани 1966. Драгановић, који бјеше раскинуо с Антом Павелићем јос 1955. искористио је амнестију коју је донео Титов режим почетком шездесетих година. Године 1967. упутио се у Трст и пјешице је прешао југословенску границу. Неколико дана касније одржао је говор на Југословенском радију у којем је оптуживао усташе и хвалио напредак постигнут за вријеме Титовог режима. Све указује на то да је Драгановић касније мирно живео у Југославији, гдје је умро јула 1983 (...). Од почетка 1946. до краја 1947. римске усташе су пружале уточиште Анти Павелићу, као и другим усташким вођама. Павелић је стигао у Рим 1946, преобучен у свештештеника са шпанским пасошем. Извештаји тврде да је сљедеће двије године живио или у Св. Ђироламу или у другим римским базама. Подршка подземне хрватске мреже била је кључна за бијег Павелића из Европе у Аргентину (...). Америчка контраобавештајна служба која је имала одговорност за проналажење ратних злочинаца , знала је за присуство Павелића у Италији и држала је готово двије године под присмотром његове активности, покушавајући такође да добије једну слику његових премјештања. Крајем јула 1947, након након што је један извештај ове службе указао на то да Павелић живи у посебној римској згради у власништву Ватикана и након консултација у Вашингтону, Министарство спољних послова дало је упутства Врховној команди Савезничких снага у Италији, према којима "САД морају сарадјивати с италијанским властима у вези са овим случајем". Четири дана касније британска влада дала је свој пристанак на ову иницијативу. Амерички агенти контраобавештајне службе, задужени за праћење Павелићевих активности, у планирању да га ухапсе извијестили су о чињеници да он ужива британску и заштиту Ватикана, тако да су предложили једнострану америчку акцију за изручење Павелића Југославији да не би изгубили подршку католика и емиграната антикомуниста.Тајна војна служба САД подвукла је чињеницу да ће хапшење Павелића узроковати губитак подршке Хрвата оданој усташкој ствари који су се све чешће запошљавали у улози доушника америчких обавештајних служби. На крају су се снаге САД повукле из Италије без одлучног реаговања по питању хватања Павелића. Али је нтересовање Контраобавештајне службе нетјерало је Павелића да напусти Рим и оде у један манастир у близини папске летње резиденције у Кастел Гандолфу, гдје је остао више мјесеци пре напуштања Европе. Ф.У потрази за усташким благом Службена документа САД откривају недовољно познавање судбине усташког блага, укључујући злато и драгоцијености опљачкане од јеврејских, српских и циганских жртава у усташкој политици етничког чишћења и депортације и погубљења Јевреја и других од стране Њемаца. Потпуни опис догађаја из усташког периода у Хрватској и бјекства усташких диригената, које је дијелом финансирано из усташког блага, мора да се налази и у архивима других нација и вјероватно у Ватикану...Постоје докази да је барем дио архива Министарства вањских послова Хрватске послат у Ватикан при крају рата... У својим мемоарима, Џејмс В. Милано, командант 430. одреда Контраобавештајне службе САД, говори о потпуном уништењу документрације "пацовских канала" од стране америчке војске, те о својим односима с једном групом Хрвата. Осим доказа који се односе на тајну усташку активност у колеџу Св. Ђиролама, постоји и питање држања папске администрације. За вријеме ИИ свјетског рата папа Пије XИИ је показао прорачунату неутралност, која је предмет контроверзних историјских разматрања. Његово држање према хрватским католицима колеџа Св. Ђиролама, као и према другима, дало је потицај многим спекулацијама. Иако нису нађени докази о директном укључивању папе или његових савјетника у усташке активности у послијератној Италији, изгледа невјероватно да они нису уопште знали шта се догађа. Ватиканске власти кажу да нису нашле ниједан погодан документ којим би расвијетлили питање усташког злата". 3.јуна 1998., "Цорриере делла Сера" објављује допис Енија Карета из Вашингтона: "Усташе, бјекство с јеврејским златом. Вашингтон оптужује: у Ватикану су знали али нису пријављивали хрватске фашисте". У овом чланку Карето обавјештава о конференцији за штампу коју је одржао државни подсекретар САД, Ајзенштат, да би илустровао садржај извештаја и, изеђу осталог, пише: "С благом отетим од Јевреја на крају ИИ свјетског рата, хрватски фашисти су финансирали властити бијег у Латинску Америку и бијег ратних злочинаца као што је Клаус Барби, уз помоћ папског колеџа Св. Ђиролама, у Риму.То је јуче потврдио државни подсекретар САД, Ајзенштат. "Немамо доказе да су папа и његови савјетници били укључени у такозване "Пацовске канале", али остају узнемирујућа питања и тешко је замислити да нису знали за те канале"... Државни подсекретар је дао до знања да би Италија морала формирати комисију историчара по узору на 16 других земаља да би утврдила своју евентуалну одговорност: "Св. Ђироламо је смјештен ван Ватикана и плаћа порез италијанској држави". Није први пут да се колеџ Св. Ђиролама у Риму оптужује да је давао уточиште усташама и њемачкин нацистима. Али је први пут да се говори о његовом финансирању јеврејским златом и да Америка опомиње Ватикан да објави дотичну документацију...По мишљену америчког државног подсекретара усташе су отеле хрватским Јеврејима 80 милиона долара у злату, тада огромна цифра, и дјелимично су га пребациле у Швајцарску 1944. Сљедеће године ова цифра је надокнађена Титу. Али усташки вођа Анте Павелић, склонивши се код Енглеза на крају рата, са собом је понио 35 милиона долара... Ајзенштат истиче да се усташки лидер скривао у Риму од 1946. до 1948. "а да енглеске и америчке тајне службе нису учиниле ништа да га ухвате". Већ бијаше почео Хладни рат тако да је главна брига Лондона и Вашингтона била Москва: у оквиру тога користили су за шпијуне и доушнике чак и усташе и нацисте. Св. Ђироламо, записао је подсекретар, претворио се у тајни центар за помоћ ратним злочинцима. Његов секретар дон Крунослав Драгановић, Хрват, искористио је неке везе у Међународном Црвеном крсту да би имаомогућио илегално емигрирање у Јужну Америку помоћу лажних докумената. Средстава није недостајало: бијаше ту злато Павелића и дружине. Ајзенштат није поштедио ни тајне америчке службе. "Крајем четрдесетих и почетком педесетих оне су сарађивале с усташама у руковођењу пацовским каналима"... Последња оптужба Ајзенштата односи се на Тита. Године 1946, сјећа се подсекретар, "САД су се увјериле да Југославија прогони своје политичке противнике... Низ напада на америчке авионе, покушај анексије Трста, неколико случајева антизападњачке шпијунаже навели су Вашингтон и Лондон да заузму непријатељски став према комунистичком режиму". Због тога су активности уташа и Ватикана застрте велом ћутања..." у ХР ништа ново у ХР ништа новоДва дана касније, београдске "Новости" преузеле су оптужбе Ватикана од стране Вашингтона у вези са јеврејским златом које су покрале усташе. Затим преносе званичну реакцију Ватикана, коју је изразио папски потпарол Жоакин Наваро Валс: "Секретар Института Св. Ђиролама, што је тада био доктор Крунослав Драгановић, можда је користио то злато искључиво у своје име без овлашћења и знања Ватикана".
Постави коментар