Београд – Млађан Динкић, активни политичар већ готово две деценије, за којег медији тврде да је срушио бар три владе у којима је био министар, данас је, у складу са „предизборним“ обећањем, дао оставку на место председника УРС-а.
Динкић је, како је Танјугу речено у тој странци, обавестио чланове Председништва да „преузима личну одговорност за изборни резултат“, али остаје у странци.
Он је након објављивања прелиминарних резултата избора у недељу најавио да ће поднети оставку на место председника УРС и оценио да, будући да нису прешли цензус, странку треба да води неко способнији.
„Могуће да је дошао тренутак да се повучем из политике“, рекао је тада Динкић новинарима.
Ипак, он је и даље копредседник комитета за сарадњу са Уједињеним Арапским Емиратима.
У јавности се први пут појавио 1995. године, када је, као млади економиста запослен на Економском факултету Универзитета у Београду, објавио књигу „Економија деструкције“, која је убрзо у опозиционим круговима доживљена као објашњење економског колапса у којем се земља тада налазила.
Књига је доживела низ издања и продата је у, за наше прилике, невероватном тиражу.
Ипак, годинама доцније отворено је признао да је у појединим тумачењима изнетим у књизи био у заблуди.
Негде крајем 1997. био је оснивач невладине организације Г17, представљене тада искључиво као експертска група, односно нека врста „Тинк тенка“ која је доцније поступно прерасла у политичку партију.
Динкић је рођен 20. децембра 1964. у Београду, 1993. године магистрирао је на Економском факултету у Београду. До 2000. године био је запослен на Економском факултету Универзитета у Београду, на катедри Теорија и планирање привредног развоја.
Имао је само 36 година, 2000. када постаје гувернер Народне банке (тада Југославије, данас Србије).
Његови политички противници неретко су тих година наглашавали да је у Народну банку упао, у склопу петооктобарскиг прелома, са групом наоружаних људи, а он је то упорно демантовао.
Са места гувернера, на којем се налазио од новембра 2000. до јула 2003, срушила га је влада Зорана Живковића, а потом је Динкић срушио њу 2003. године, отварајући афере Бодрум и Јањушевић-Колесар.
Тадашњи председник Г17 плус Мирољуб Лабус и Динкић започели су офанзиву разоткривања корупције у Живковићевој влади, након што је тадашња скупштинска већина сменила Динкића с места гувернера Народне банке.
За министра финансија у првој влади Војислава Коштунице изабран је марта 2004. године да би, две године касније, поднео оставку због, како је речено, застоја Србије на путу ка Европској унији.
На место министра економије постављен је у другој Коштуничиној влади, после ванредних парлментарних избора 2007. године, а ту функцију наставио је да обавља и када је 15. маја 2008, формирана влада Мирка Цветковића и у њој добија функцију потпредседника Владе и министра.
Ни ту не остаје до краја мандата. После сукоба са државним секретаром Министарства финансија Слободаном Илићем око субвенција за фабрику Горење и јавних критика рада владе, а посебно енергије и ауторитета премијера, Цветковић покреће поступак за његову смену.
Истовремено, Динкић подноси оставку, прелази у посланички клуб Г17, а у влади остају министри из Г17 плус.
У мају 2010. године Динкић је основао политички савез националних, регионалних и локалних странака, удружења грађана и појединаца, под називом Уједињени региони Србије.
На изборима 2012. године Уједињени региони Србије са 5,5 одсто гласова ипак прелазе цензус, иако је већина прогноза говорила супротно.
Та организација је априла 2013. на конгресу одржаном у Крагујевцу постала политичка партија.
У влади Ивице Дачића, образованој после мајских избора 2012. био је Министар финансија и привреде, почев од јула 2012. до септембра 2013. када је влада реконструисана.
На прозивке да је „рушитељ влада“, Динкић је одговорио: „Урбана је легенда да сам ја срушио три владе, али истина је да сам оборио само једну, владу Зорана Живковића, и то када сам био у опозицији“.
Проглашен је за личност године, од стране недељника „Време“ 2002.
Поред низа других признања, октобра 2007. године у Вашингтону му је уручена награда као најбољем министру финансија света за 2006. годину по избору угледног часописа „Еуромонеy“.
Танјуг
Постави коментар