Ево дирљивог сведочанства о чуду Божијем које се догодило у маленој сеоској цркви Свете Ане, за време свете заупокојене Литургије служене 118-торици морнара изгинулим на руској нуклеарној подморници “Курск”, потонулој 2000. године. Наредбом Председника Русије подморница је извађена из мораских дубина. Пострадалим морнарима држава је одала пошту на свој, а Господ и Мајка Божија су то учинили на свој, чудесан начин.
- Баћушка, а зашто су свих 118 свећа биле обливене црвеном бојом? - интересујем се је код свештеника.
- О томе зна само Господ…Може се само претпостављати, да сви нису били крштени, нису сви били православни…
А молебани поред чудотворне иконе, због које људи долазе одасвуд, баћуска служи бесплатно. Зато што не помаже он, већ Пресвета Богородица. За све радове на рестаурацији храма, и споменик подморничарима, отац Игор треба да отплаћује дуг. А тај споменик је изграђен по астрономској цени у односу на његове прихиде – 4 хиљаде и 800 рубаља.
О том догађају сам сазнао савршено случајно од јеромонаха Анатолија (Берестова), који је недавно био у Брјанској области због рада свог Рехабилитационог центра за омладину зависну од наркоманије. У самом селу где се десило то чудо, оцу Анатолију се није дало да буде: он је слушао о њему од брјанских свештеника.
Да би се дошло до Чунковице, треба се труцкати три сата приградским аутобусом, до центра Стародуб, затим преседати, путовати јос 10 километара путем, а затим пешке неколико врста по пољани. Тако да до самог села ја сам дошао само на вечеру.
Храм Свете Ане, веома личи на старински племићки салаш осамнаестог века, нашавши га на самом крају села. Пурпуран залазак одбијао се од црквених прозора, а цела пољана наоколо је била прекривена неком неземаљском светлошћу. Настојник храма свестеник Игор Овчиников је био изненађен мојим доласком: тако касно он није очекивао госте, још мање из Москве. Ипак о томе, што се десило при његовом доласку, он «нигде није разглашавао».
- Мени није потребна никаква реклама – једноставно и кратко појашњава баћушка. – То оставимо комерцијали, нека они размишљају о реклами. А ја служим Богу, а не мамону.
Да би се дошло до Чунковице, треба се труцкати три сата приградским аутобусом, до центра Стародуб, затим преседати, путовати јос 10 километара путем, а затим пешке неколико врста по пољани. Тако да до самог села ја сам дошао само на вечеру.Храм Свете Ане, веома личи на старински племићки салаш осамнаестог века, нашавши га на самом крају села. Пурпуран залазак одбијао се од црквених прозора, а цела пољана наоколо је била прекривена неком неземаљском светлошћу. Настојник храма свестеник Игор Овчиников је био изненађен мојим доласком: тако касно он није очекивао госте, још мање из Москве. Ипак о томе, што се десило при његовом доласку, он «нигде није разглашавао».
- Мени није потребна никаква реклама – једноставно и кратко појашњава баћушка. – То оставимо комерцијали, нека они размишљају о реклами. А ја служим Богу, а не мамону.
Трагедију подморнице «Курск» отац Игор је презивео, као своју сопствену. Зато што је хришћански пастир. Зато што је Рус. А још и зато што је сам служио на флоти. На Балтичком. Досад ноћима је често сањао море, град Талин. Да, и у Цркви његови најближи помоћници.
- Владимир и Николај – такође су бивши морнари. Тако је и решио да на Дмитровску васељенску родитељску суботу, која је просле године била 28. октобра, одслужи заупокојену Литургију војницима с подморнице «Курск», за своје другове који су положили животе за Отаџбину. Због тога је избројао 118 свећа, колико је било погинулих подморничара. Свеће су биле обичне – воштане, жуте боје. Како за тај број свећњака није било, решили су да наспу песак у велики сандук, а у песак да запале свеће. Тај сандук је давно коришћен у храму као допунски свећњак. Обично га стављају поред храмовне иконе Мајке Божије «Одигитрија», када ту једном годишње на дан празника иконе, 10 августа, скупљају хиљаде поклоника… Та икона је чудотворна…
И тако, још увече је свештеник одбројао 118 свећа и поставио у сандук. А ујутру је почео да служи заупокојену Литургију. Баћушка није имао имена погинулих подморничара. Како је одређено у таквим случајевима по православном обреду, он их је помињао тако: »А имена њихова, Господе, Сам знаш…»
Било је 200 људи у храму – из наших и околних села – говори отац Игор. – Ја сам сам у то време у олтару и могао чути само запрепашћени уздах верника који се разносио по храму, пред чијим очима се дешавало чудо. У почетку су свих 118 свећа гореле равно. Затим су средње свеће почеле да горе веома брзо и када су догореле до «корена», забодених у песак, одједном су се обојиле црвеном бојом. А остале, бочне су догореле равно. Цела средина сандука је била заливена течношћу боје згрушане крви, која је утицала у песак… За све очевице тај догађај је наравно био шок.
Прекривен погребним покривачем сандук је стајао у храму 10 месеци. Чувши о чуду, ту су допутовали свештеници из других парохија, служили парастос. Долазили су и обични људи. Сви који су желели могли су се уверити сопственим очима о томе што се овде десило. Касније, из Стародуба, су допутовали родитељи капетан-летанта Виталија Солорева, који је погинуо на «Курску».
- Баћушка, а зашто су свих 118 свећа биле обливене црвеном бојом? - интересујем се је код свештеника.- О томе зна само Господ…Може се само претпостављати, да сви нису били крштени, нису сви били православни…
Те године, 5. августа, отац Игор је извршио обред погребења. Сандук су поставили у гроб. Спустили у ископану раку – на храмовној територији. А кроз месец дана над гробом направили споменик.
- Административне представнике ја нисам звао – прича отац Игор. Присуствовали су само они, који су то искрено преживљавали. Сеоски мушкарци, који су служили на флоти, су направили униформу. Баке су мало плакале. Била је спуштена руска застава. Ето шта је наш национални понос! У Америци се десила несрећа – све заставе су покуповали…
Још пре погреба оцу Игору су не једном предлагали да црвену течност, која је утицала у песак, да на хемијску анализу…у реонску санепидем станицу. Али баћушка је овде био категоричан: - Њима, који не верују и резултати експертизе ништа неће доказати. Као што је речено у Јеванђељу: ако и мртви васкрсну – неће поверовати…
Што је истина, истина је. У селу Державино, је закрвоточио Лик Спаситеља на икони. По Благослову архиепископа Самарског и Сизранског Сергеја честице црвене течности с иконе су дали на анализе у хемолабораторију. Показало се – природна плазма људске крви. И да ли је то убедило скептике? Нипошто. Они и сада мисле да је то била превара.
Још пре погреба оцу Игору су не једном предлагали да црвену течност, која је утицала у песак, да на хемијску анализу…у реонску санепидем станицу. Али баћушка је овде био категоричан: - Њима, који не верују и резултати експертизе ништа неће доказати. Као што је речено у Јеванђељу: ако и мртви васкрсну – неће поверовати…
Што је истина, истина је. У селу Державино, је закрвоточио Лик Спаситеља на икони. По Благослову архиепископа Самарског и Сизранског Сергеја честице црвене течности с иконе су дали на анализе у хемолабораторију. Показало се – природна плазма људске крви. И да ли је то убедило скептике? Нипошто. Они и сада мисле да је то била превара.
- Оче Игоре, зашто се ТО баш десило у брјанској области, која нема непосредне везе са «Курском»?
- Наш храм има 800 година, и у њему се налази чудотворна икона. Овде се може десити све угодно. За тих 9 година колико служим овде, привикнеш се на све…
Први храм на месту садашње Цркве је био изграђен још у XIII веку. Касније око њега се образовало пригранично козачко насеље (Чубковици – од речи «чуперак»). Јединствена историја Свете-Анине Цркве – то је како кажу посебна песма.
- Наш храм има 800 година, и у њему се налази чудотворна икона. Овде се може десити све угодно. За тих 9 година колико служим овде, привикнеш се на све…
Први храм на месту садашње Цркве је био изграђен још у XIII веку. Касније око њега се образовало пригранично козачко насеље (Чубковици – од речи «чуперак»). Јединствена историја Свете-Анине Цркве – то је како кажу посебна песма.
А више од 400 година уназад на 300 метара од храма, месни косачи су пронашли на јаком дубовом пању је Чудотворну икону Мајке Божије, коју називају Чубковскаја «Одигитрија», жто у преводу с грчког означава «Путеводиљница». Када је 1824. године у губернији владала колера, икону су крсном литијом пронели око села, и епидемије је нестало. То је из историје. А садашња чудеса отац Игор чак и не записује: »Мени овде непотребно узнемирење не треба…» О једном од последњих таквих случајева мени су испричали поклоници. После првог молебна поред чудотворне иконе устао је и почео да хода трогодишњи дечак, који дотад није могао да устане с места. Лекари из реонског центра, су однекле довезли дечака, једино запрепашћено машући рукама…
Преко ноћи ме је отац Игор сместио у просторији недалеко од храма, у којој он машта да отвори уточиште за саме и бездомне старце. Помоћник настојника Владимир донео ми мало да се окрепим: неколико кифли са кобасицом и чај. Следећег јутра, када ме је свештеник позвао на доручак, схавтио сам, да је претходног дана он дао госту сву своју кобасицу. Он је сам пио чај, мезетећи са обицчим парчетом хлеба. Па његов сеоски приход је веома бедан, живи углавном од прилога старих поклоника, који су сами у крајњој нужди.
А молебани поред чудотворне иконе, због које људи долазе одасвуд, баћуска служи бесплатно. Зато што не помаже он, већ Пресвета Богородица. За све радове на рестаурацији храма, и споменик подморничарима, отац Игор треба да отплаћује дуг. А тај споменик је изграђен по астрономској цени у односу на његове прихиде – 4 хиљаде и 800 рубаља.
Тако да баћушка мора да економише са сваком копејком, па због тога води рачуна и колико једе. Он чак нема своје сопствено боравиште: живи у невеликој црквеној кућици. Зато је и жена пре неколико година изјавила: » Ја са сиромашним попом нећу да живим…»
А у најскорију Васељенску родитељску суботу отац Игор ће поново служити Литургију за морнаре. Пре тог догађаја родитељи Виталија Солорева обећавају да дођу, да би предали списак имена погинулих подморничара. У то време ће у храм довести четири иконе Мајке Божије – «Корено-Курску», «Казањску», «Владимирску», а такође и Спаситељеву. Уместо рамова око све четири иконе – мали портрети свих 118, у белим кошуљама са отвореним вратом и натписом: име, фамилија. Онда ће их отац Игор помињати по именима.
А у најскорију Васељенску родитељску суботу отац Игор ће поново служити Литургију за морнаре. Пре тог догађаја родитељи Виталија Солорева обећавају да дођу, да би предали списак имена погинулих подморничара. У то време ће у храм довести четири иконе Мајке Божије – «Корено-Курску», «Казањску», «Владимирску», а такође и Спаситељеву. Уместо рамова око све четири иконе – мали портрети свих 118, у белим кошуљама са отвореним вратом и натписом: име, фамилија. Онда ће их отац Игор помињати по именима.
Андреј Викторовић Полинскиј, село Цубковици, Стародубски реон, Брјанскаја област.
Извор: Манастир Лепавина
Постави коментар