Каже се, пречесто, да је америчка војска најмоћнија војска коју је свет икада видео. И то је истина у смислу пуке рушилачке моћи, али није тачно у смислу релативне доминације.
Најдоминантнија војска у историји, у поређењу са противничким војскама из истог доба, вероватно је била монголска. (Немци су проучавали ратне походе Монгола када су стварали blitzkrieg доктрину.)
Монголи нису изгубили ниједан рат све док нису налетели на Мемелуке, који су их поразили копирањем, сопственим коњичким стрелцима. Монголске армије су се кретале брже него тенковске у Другом светском рату, уз координацију више армија на удаљеностима од више стотина миља, да би у исто време стигле на унапред изабрана места. Њихова тактика у борби је имала тенденцију да противнику нанесе несразмерне губитке.
Гро доминације Монгола чинило је генијално вођство. Не могу да се сетим ни једне велике историјске личности која је боље бирала потчињене него што је то радио Џингис кан: не само да га никада није издао било који од његових генерала, већ су му и администратори били бриљантни, а генерали су сви, по себи, били велики генерали.
Монголи се на бојном пољу нису ослањали само на превласт. Џингис кан је трговце користио као шпијуне, и пре него што би некога напао, знао је ко и у којој земљи је незадовољан и спреман на побуну, као и ко су непријатељи тог народа. Користио је све унутрашње и спољашње слабости. Пошто су градови заузети, ако су пружали отпор, људе би користио за први талас напада на следећи град. Његова геноцидна дејства су била страшна ( мада кад читате о делима многих његових непријатеља испада да није био гори од њих, већ само ефикаснији), али у војном смислу оправдана: није остављао велике, непријатељске и непацификоване популације у позадини.
Монголи су такође често непријатељске војне јединице стављали у своје редове, реорганизовали их и задржавали њихову лојалност. Монголска војска, чак и у време Џингис кана, била је састављена више од не-Монгола него од Монгола. Чак и тако су Монголи добијали битке против редовно бројнијег противника: нису били хорда у почетку, али су се борили против вишемилионских земаља са већим војскама.
Кључна слабост Монгола била је, у ствари, Џингис Кан. Његову посебну генијалност у бирању бриљантних подређених и стицању њихове лојалности није делио нико од наследника. После смрти последњег генерала кога је Џингис сам изабрао, Суботаја, није више било много сјајних монголских генерала.
Ипак, монголске државе сукцесори завршиле су контролишући највећи део света до појаве Британске империје, освојивши језгра цивилизованог дела света – Кину и Персију, и практично све континенталне делове Азије. Једино што је спасло Европу је смрт Џингис кана ( Остајем у убеђењу, а у недостатку супротних аргумената, да би Европљани, вечито завађени и у рату једни против других, тешко могли да зауставе Суботаја пре Канала.)
Даље, имајте на уму да су Монголи били у стању да владају онима које су покорили. Умели су да створе ред и мир; да угуше побуне, и тако даље.
Америчка војска је пуки инструмент, неспособна за освајање онога што њени господари желе да освоји (Ирак, Авганистан) ; и није опробана у великој борби против вршњачког непријатеља већ дуго времена ( Кина / Руси / Европљани ). Теоријски, огромна снага је згодна ствар, али да видимо како флота са својим великим, неспретним, изложеним авионима (на пример) пролази против некога као што је Кина, која је посебно спрема да је уништи, а не против племена или трећеразредних сила ( Садамов Ирак) што средстава за борбу против ње немају.
О војсци се мора судити према делима, према ономе што може да учини. Америчка војска може да уништи земље, да их испари, али да их задржи не може. Доминантна ? Наравно. Најдоминантнија у историји ? Није. А шта бива са њеном доминантношћу видећемо када се стварно опроба.
Осама бин Ладен је имао тезу: његова теорија је била да Американци могу бити поражени ако их се увери да окупирају муслиманску земљу у којој би се стварно морали борити. Био је у праву.
Који би то Генерал или Војни теоретичар данас могао имати исправну теорију о победи над америчком војском у конвенционалном не-окупационом рату. Да ли је то кинески теоретичар ?
Сазнаћемо. Сваки период војне доминације има свој крај. Монголски период војне доминације је прошао, британски, римски, грчки, и тако даље. Питање је само када, и како.
Аутор: Јан Велш
Постави коментар