Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.
Народ чини земља, чедо моје мило.
Народ није јато прица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобља зрња или се заустави само да се напасе и напоји воде.
Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале. Србијом сада проходе народи с једног краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. ли, чедо моје, те бујице никад нису постале ријеке. Из њих су остали само трагови разарања.
Рађали су се на крају свијета, а умирали на крају другом крају свијета. Они никада нису с истог извора пили воду, никада нису заноћили тамо гдје су дањивали. Никада нису зимовали тамо гдје су љетовли.
Од земље у коју су залазили њихови су само били путеви, поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су н њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка.
Чедо моје, те хорде постају народ када се на истој земљи почну рађати и умирати, кад на истој земљи почну и рађати и умирати, кад на истој земљи почну и сијти и садити, па брати и жњати, а не само туђе земље плодове отимати.
Запиши то чедо моје, з памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.
Запиши, сине мој, земља, као жена, припада ономе ко у њу оставља сјеме, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.
Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господри. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.
Чедо моје, стотинама годин смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда, кипи и прелива се овј нрод и отиче на све стране као младо вино.
Још нас не држи земљ нити ми знамо држати њу.
Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину на туђе ријеке и нестати у њим као да нас никада није било.
Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу. Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.
Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.
Ако народ има мајку, онда му је мајка земљ на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.
Чувајте је и љубите , чедо моје. Не љубите јој само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопуи сваку другу. Морате знти, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.
Уједињен омладина Србска
Извор: књига "У сусрет царству"
Народ чини земља, чедо моје мило.
Народ није јато прица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобља зрња или се заустави само да се напасе и напоји воде.
Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале. Србијом сада проходе народи с једног краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. ли, чедо моје, те бујице никад нису постале ријеке. Из њих су остали само трагови разарања.
Рађали су се на крају свијета, а умирали на крају другом крају свијета. Они никада нису с истог извора пили воду, никада нису заноћили тамо гдје су дањивали. Никада нису зимовали тамо гдје су љетовли.
Од земље у коју су залазили њихови су само били путеви, поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су н њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка.
Чедо моје, те хорде постају народ када се на истој земљи почну рађати и умирати, кад на истој земљи почну и рађати и умирати, кад на истој земљи почну и сијти и садити, па брати и жњати, а не само туђе земље плодове отимати.
Запиши то чедо моје, з памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.
Запиши, сине мој, земља, као жена, припада ономе ко у њу оставља сјеме, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.
Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господри. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.
Чедо моје, стотинама годин смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда, кипи и прелива се овј нрод и отиче на све стране као младо вино.
Још нас не држи земљ нити ми знамо држати њу.
Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину на туђе ријеке и нестати у њим као да нас никада није било.
Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу. Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.
Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.
Ако народ има мајку, онда му је мајка земљ на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.
Чувајте је и љубите , чедо моје. Не љубите јој само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопуи сваку другу. Морате знти, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.
Уједињен омладина Србска
Извор: књига "У сусрет царству"
Постави коментар