Београд – Србија је од 2000. године до владе напредњака променила четири министра финансија и четири гувернера, а већина њих која је у тој деценији бринула о државном конту сада је ван земље или на добро плаћеним консултантским пословима за разне међународне институције.
Критике да су српски буџет оставили у лошем стању (неки су чак добили епитет „гробара овдашњих финансија“), а државне позиције искористили као одскочну даску за будуће добро плаћене стране ангажмане – одбацују, и углавном више не желе да се појављују у јавности и коментаришу домаће економске прилике.
Ипак, необорива чињеница је да је Србија током прве декаде овог века постала, како то каже економиста Млађен Ковачевић, наркомански зависна од прилива страног капитала, а валутни курс је дуго био више виртуелна него реална величина. Формирао се на неодрживим основама – преко новог, све већег задуживања у иностранству и продаје предузећа и имовине странцима. Осим одржавања нереалног динара, домаћи економисти некадашњим „господарима“ монетарне политике замерају и гашење четири велике банке и отварање врата широм за иностране.
Први чувар српске касе од демократских промена, Божидар Ђелић, за 13 година бављења политиком у Србији, успео да пређе пут од теткиног кауча, на коме је, према сопственим речима, спавао 2001, до позамашне имовине и места извршног директора инвестиционе банке Лазард, која располаже имовином од чак 176 милијарди долара.
И Млађан Динкић, један од главних креатора српске економске политике у протеклој деценији, који се потписивао и као гувернер и као министар финансија, после краха на последњим републичким изборима изабран је за саветника у европској централи Збербанке из Русије.
У иностранству је већ годинама и Радован Јелашић, који је чак шест година био „капетан“ Народне банке Србије. Он је директор Ерсте банке у Мађарској. Његова претходница, Кори Удовички, сада је министар државне управе и локалне самоуправе, док се Јелашићев наследник Дејан Шошкић вратио академској каријери и предаје на Економском факултету у Београду.
Бивша министарка финансија Диана Драгутиновић и даље води рачуна о државном новцу – као вицегувернерка НБС, односно десна рука садашње гувернерке Јоргованке Табаковић.
Некадашњи премијер и министар финансија Мирко Цветковић, како каже за „Новости“, после одласка из Немањине потпуно се повукао из политике и ради на различитим развојним пројектима. Тренутно за једну међународну финансијску институцију на пројектима подршке развоју приватног сектора у земљама у транзицији. Наглашава да тај ангажман нема никаквих додирних тачака са Србијом и негира да је српске финансије оставио у драматичном стању.
„Биће потребно још доста времена пре него што буде могуће да се објективно и непристрасно упореде период када сам ја био у влади и овај сада. Али, већ сада је извесно да текућа економска политика не успева да се макар приближи перформансама које је имала претходна, а камоли да преокрене негативне трендове“, каже Цветковић.
У прилог томе наводи да је ниво јавног дуга на крају мандата његове владе износио 15,5 милијарди евра, а да је за последње две године повећан за скоро седам милијарди, и сад је 22,4 милијарде евра. Тврди и да се ниво државног дефицита у претходном периоду кретао од 4 до 5 одсто БДП, а да ће, према проценама Фискалног савета, ове године достићи чак 8,5 одсто.
„Оптимиста сам, па се надам да није далеко тренутак када ће се трендови преокренути. На томе раде квалитетни људи у Влади. Информишући се преко медија видим да ни грађани нису толико незадовољни као што су били раније. То је свакако достигнуће, јер је циљ политике не само да оствари добре економске резултате, већ и да људе учини срећним“, каже нам Цветковић.
За професора Филозофског факултета, економисту др Миодрага Зеца, ствари и са економијом, и са монетарном политиком, и са друштвом у целини лоше стоје већ пет деценија и не види се бољитак. Друштво, објашњава, не може да обезбеди довољну акумулацију да би инвестицијама омогућило ново запошљавање:
„Још од средине шездесетих креира се дефицит и мањак. То је решено тако што су људи масовно добили пасоше и одлазили да раде у иностранство, па су дознакама попуњавали оно што је систем гутао. То је почело да јењава седамдесетих, а чим нема пара у кући, почињу свађе. Тако су кренули политички сукоби у земљи.“
Последњу деценију Титове власти обележило је огромно задуживање напољу, а кад је, како каже Зец, умро „главни жирант“, и кредитни прилив је пресушио. Деведесетих се систем потпуно распао. После 2000. живело се од отписа дугова и узимања нових кредита.
„Држава је све више личила на болесника који има пантљичару: све више једе, а све је мршавији и све му више треба. Ми живимо већ дуго у друштву са системским дефицитом. Монетарне власти су од петооктобарских промена имале избор, али су само створиле услове да кредитори зараде. Лоше су радиле позајмљујући новац да би сачувале вредност динара“, објашњава Зец.
И тако, миц по миц, дошло се до садашњег, великог проблема. Како каже Зец, друштво више не може да обезбеди ниво пензија, па се посеже за стеченим правима пензионера. По њему, пензије је требало замрзнути или опорезовати доходак или добит, а не линеарно их смањивати.
Владимир Гоати из „Транспарентности Србија“ не слаже се баш сасвим с тиме.
„Већ деценију и по све владе су, мање-више, понављале исту матрицу: жеља да се поправи стање српске привреде и финансија, уништених ратовима и санкцијама, остала је само на речима. Сви су викали „о-рук“, али нико није био спреман да се ухвати укоштац са отпуштањима, огромном администрацијом, смањењем плата и пензија, коју не би могла да поднесе ни троструко већа држава. Мислим да је велика вероватноћа да поред тога што виче „хоп“, Вучићева влада бити прва која ће заиста и скочити“, каже Гоати.
Коментаришући да ли има и какве одговорности за оне који су државне финансије довели до овако ниског нивоа да се посеже за радикалним резовима, Гоати одговара да осим губитка на изборима друге казне не може ни бити.
Изузев вербално, нико бивше функционере није и неће позвати на неку другу врсту одговорности.
Пример Словеније
За разлику од Србије, Словенија је почетком деведесетих прво санирала своје пословно банкарство, а касније је држава помагала да се оно успешно развија. Тек након десетак година постепено и врло благо омогућавала је формирање филијала страних банака. Низ врло угледних словеначких економиста сматра да је то допринело успешности словеначке транзиције.
Како је растао дуг
Занимљива је анегдота на коју је једном подсетио Млађен Ковачевић. На саветовању економиста крајем 2001. Мирољуб Лабус је изјавио: „Преостаје да решимо проблем малог дуга према Развојној банци Савета Европе и да након два или три преговора регулишемо питање дуга према Лондонском клубу. Тиме ће бити остварен циљ који смо поставили, а то је да дуг (СР Југославије) смањимо са око 12 милијарди на око седам милијарди долара“. На Лабусову и општу жалост, после остварених споразума и отписа највећег дела дугова, тај дуг је крајем 2004. достигао готово 14 милијарди долара!
Извор: Д. Милинковић / В. Црњански Спасојевић / Новости
Постави коментар