Гледајући изблиза и изнутра мајке и очеве погинулих, сјећао сам се ријечи нобеловца Иве Андрића: "Ја сам веома рањив, али бесмртан - каже главни јунак". А главни јунаци апсурдног рата нису међу живима. Зато сам поклонички ходио скупљајући сузе у сузарник, који се окаменио.
Из укамењене тишине отргну се ријечи које опомињу, не дају да стојим на мјесту, већ да идем даље, до нових суза за сузарник. Шта са њима? У јавност, јер као што каже Гете: "Дај ријеч своме болу, јад који не говори, гуши срце док не пукне".
Шта је тај сузарник?
То су рукописи за новину која је требала да се појави под називом "Печат истине", а издавач је Организација породица погинулих, несталих, заробљених… У закораку великог искорака пружила се дуга сјенка рата. Згуснуло се вријеме у сјећању, па је бол јача.
Из окамењене сузе пеку ријечи Стеве Каповића, оца најмлађег погинулог борца са романијског платоа: "Они који су створили ову земљу најлошије живе… Имамо право да питамо власт: чија је ово земља, јер у утроби њеној леже наша дјеца…Осамдесет два процента погинулих, према нашим сазнањима, су синови радника и сељака. Интелигенција је себе прогласила господом која је туђе синове слала у ровове да гину, а своје је сакрила у позадину да се баве трговином и шверцом...Зато за ово понижење које смо доживјели, опроста нема никоме, као што нема ни заборава. Ова асоцијација људи не заборавља оне који су добро живјели у рату и послије њега, а наша дјеца су погинула осљепљена заблудама... Упорно провлаче тезе како су Срби агресори, а они су жртве апсурдне политике и бесциљног рата. Иза њих су остајали безглави костури српске младости у Деурића-хали, Невесињу и другим костурницама. То је зато што је однос политике и власти прешао само на материјалну сферу, јер влада правило уништи памет да будале владају. Мајке погинулих бораца два пута умиру: једном када су дјецу укопали у земљу, а други пут када их задеси природна смт.
Пламти сјећање на Душана Вујичића, оца несталог сина, који зарађује хљеб укровљујући куће за избјеглице у Гацку. Водио ме у Спомен-собу у Невесиње и показао најлон кесе у којима су кости несталих, неидентификованих бораца и цивилних жртава рата. Има и оних без главе… Од тога те напросто даве сјенке оних чије кости су згомилане у рафовима. Душанов син је нестао. Радио је зидарске и тесарске послове да би преживио. У Гацку је укровљивао куће у избјегличком насељу. Није био способан за рад на висини, због високог притиска, али - ко те пита? Од инвалиднине се не може живјети. А и несталог сина је тражио о свом трошку. Они су, додаје, ''како каже Обрад Миловић, исто као и ја отац несталог сина, своје синове су мијењали за нафту и другу акцизну робу, а ми своје не можемо да нађемо... Изгинуле су сахрањивали као пашчад. И то најбоље говори какви су били циљеви рата и зашто и за кога су гинули и нестајали наши синови. Од 114 костура погинулих бораца у невесињској Спомен-костурници, само 14 је идентификовано, што говори да су гинули као стока. Тај чин је друго убиство наше дјеце, јер их не можемо идентификовати.
У Српцу сам срео Миру и Владу Мајсторовић, оца и мајку несталог сина јединца, којем се изгубио сваки траг у Лозној код Возуће. Пауци рата нису му забранили да у њега оде, а својим синовима јесу. При помисли на такве односе - пече тиха бол, сузе се расплињавају у души. Расту плућна крила. експлозија изнутра… ''Немам више сина, имам кћерку, али је и она остала без мужа, погинуо је код Брода, на неким Барицама... Никако се не осјећам, немам никакве заштите, нико ме не обилази, нити нас пита да ли имамо шта да једено и гдје да станујемо'', каже неутјешна мајка Анђа. Отац Владо додаје: ''Мој син је био толико упоран да иде у рат. Да сам покушао да му забраним - не бих успио!''
Ангелину Скокић - како заборавити, кад нас је дочекала на капији са које је сина испратила у рат. Испратила је сина у рат, а он га је одвео у загрљај смрти. "На крви наше дјеце стекли су капитал", каже мајка чија крв струји у отвореној рани народа увријеђеног до ћутања, једва подношљивог бола од обмана и превара…''Преко крви наше дјеце, дезертери и профитери су стекли капитал, а баш такви су мог сина отјерали у рат. Он није волио ратовати. Знам шта сам родила. Дјевојку је оставио младу. Волио је. Она се удала у Бању Луку, родила је кћеркицу. Свака јој част, она је добра дјевојка. Стриц их је хтио одвести у Аустралију, али он није хтио оставити оца, брата, мајку и дјевојку, као и свој српски народ'', каже Ангелина са тврдим печатом бола у срцу, који се преноси на њене успорене покрете.
И Драги Тутњевићу из Српца син је погинуо спашавајући рањеног друга. То нимало не сјећа на пјесму Бориса Бизетића, без обзира што има памтљив рефрен: "Понос је мријети да други живе…" То је болна иронија напуњена заблудама. ''Мој син је као борац одликован медаљом ''Милана Тепића'', први у србачкој бригади...Данас ни једна улица у Српцу не носи име неког борца. На подрућју општине је 107 погинулих и 12 несталих, рекао је тада овај мирни и раду предани шумарски техничар. Убрзо је умро, а сувише се смрти населило у његов живот, тако да се ослободио земаљске патње и туге.
Бранко Магазин из Невесиња, отац погинулог борца, потресен болом и увријеђен од власти, каже: "Моја је свијећа угашена!"
Деса Лалић, са видним жигнућем у срцу једвачујно говори: "Добио је сина четрдесет дана након погибије…Немам сина, али остала је бол за живота, коју ћу и у смрт пренијети..." У загрљају живота остао је син који не може продужити оцу живот чак ни у сјећању. Муко моја тврда! Колико их је овако рођених који ће умјесто оца грлити празнину.
Анђа и Вељко Ного су нас дочекали са унучадима од покојног сина јединца. Она су свијетли избојци са црне биљеге смрти. Дају живот за унучад. Без њих не би имали провидних дана. Све би били тамни дани. Бака Анђа грли унуку, говорећи: ''Она се родила шест мјесеци послије смрти мог сина јединца, Милана. Има сестру и брата. Снаха ради у болници, медицинска је сестра, и оптерећена је, јер ради и код куће и на послу''.
До петних жила потреса истина о апсурду рата у сусрету са Гавром Елезом из Србиња. Говори сажето и појмљиво, са правилним изговором и умијећем народног филозофа. Овај добромислени човјек оставио је неизбрисиве трагове у мојој души, која се није умарала и док сам сјекао оловне магле рата… Али, сада, када се згушњава бол и погађа само у једну тачку, тешко је. Заболе очи душе. "Наши политичари, пред изборе, кажу да је земља натопљена крвљу наше дјеце, а када прођу избори, забораве и земљу и крв наших синова", збори Гавро. Од бола и муке, што своје што туђе, разболио је срце, тако да га одржава са вјештачким апаратом испод коже. Да здравом срце стане!
У Бијељини сам срео Ружу Ђурић, мајку два погинула сина и супругу погинулог мужа. Распукни црна земљо да пропаднем с тугом! Тиха се бол спушта, а час подиже, час самосабира, час расплињава… Пуцају ријечи које не могу да изађу из уста! ''Дошла сам из Тузле, из Црног Блата. Од када су моји изгинули, од тада сам овдје'', говори ова изнутра јака жена коју зли вјетрови рата нису одували из живота. Остала је у њему да као живи споменик свједочи о његовом апсурду. ''Шта ћу, шта је ту је. У гору, у воду - нема се куда! Од својих пет синова, два сам изгубила, а уз њих и мужа. Из моје куће отишло је шест војника, а три се нису живи вратили у њу...''
Ту је и Стојко Чавић, отац два погинула сина. Из Бугојна је. '''Немам снаге да причам за новине, пошто нема хуманости да те неко разумије, шта да поручим и коме, говори као да ријечи шаље у даљину, а не према мојим ушима. Имао је три куће, двије штале, земљу. Радио је као и сви други људи кућећи се и подижући синове. Нема снаге да да изјаву за новине. Био би смртни гријех и питати га било шта. Али, док сам одлазио осјећао сам дубоки бол у себи. Како ли је њему у немјерљивом болу? Као средње имућан човјек имао је три куће и три штале, радио је у предузећу и на својој земљи.
Спасоје Антуновић се у избјегличком расулу зауставио у Србињу. Отац је погинулог сина. Као љубитељ гусласрских умијећа, витешки се држи, али отме му се пркосан и горак пријекор: "Највећи борац је онај ко је дао свој живот". Док то говори, као да му из уста излази нека топлина, тајна сила значења из крви погинулих. То је енергија отргнутог од живота. ''Заслужни грађани су више они који нису ништа допринијели овој држави, а то су они који имају доста пара, које су стекли не радом, ваћ на сваки други начин. Дошли су са пуним кесама пара, а наши борци раде код њих као најамни радници'', каже ова широка епска душа, која се нашла у тијесном простору лажи.
Радивоје Милетић, отац погинулог сина из Фоче, са широким замахом говори о негативним појавама, посебно о онима који се боре за власт да би се обогатили. Дабогда им судили у име гробова! ''Као генерални директор ''Маглића'' и отац погинулог борца, био сам у прилици да контактирам са многим породицама погинулих бораца. Примијетио сам да имају много проблема, али да нико из власти није био заинтересован да те проблеме рјешава, без обзира што је то њихова обавеза и дужност. А и било је случајева да је то лако могуће ријешити, али су се људи из власти држали својих проблема. Њих су брзо и успјешно рјешавали, што је видљиво на све стране. Има породица погинулих бораца који немају ријешено стамбено питање, а други суверено владају вишком стамбеног простора'', каже, између опширног увода и жестоког пријекора власти, овај ожалошћени човјек утајене енергије, да се поведе акција рјешавања проблема породица погинулих бораца, а не да се они рјешавају нерјешавањем.
Бол се расплињава и остаје испод коже, док слушам Косу и Владо Вуковић из Фоче, родитељ два погинула сина. ''Наше проблеме треба да рјешава власт, јер је она и увела наше синове у рат и одвела их у погибију. Они су нас родитеље оставили приковане на вратима смрти наше дјеце. Када је требало пуцати, нису им бранили, а када нешто тражимо од њих, кажу - нема'', говори жалобница мајка Коса, а додаје жалобни отац Владо: '' Нико нас није посјетио од власти, као да није било рата и погибија''.
Драго Нешић из Добоја, отац погинулог сина, писмено је одговорио на сва питања. Осјећам се као човјек којег може прећутно да окриви, а најмање сам крив што се та новина није појавила. У рату су сахранили истину, а послије рата њене најсвјетлије избојке. Ни ту се нису зауставили - пуцали су у будућност. Али, неће моћи. Израст ће дрво живе истине из гробова невино страдале дјеце. Од свјетлости њене неки ће погнути главу, а неки ће ослијепјети.
Благоју Јефтићу, оцу погинулог сина, један пришљамчени новинар уз власт која је народ осиромашила и раселила, а синове им отргла из загрљаја, рекао је: "Ваша организација је секта!" Таквом новинару никада се неће засвијетлили упитници на путу до истине.
У народној ношњи, са ланеном бијелом марамом, дочекала ме Цвијета Вујановић, мајка три погинула сина. Од прања, марама је изблиједила. Она је за мене црно платно туге, црно платно рата. Ријечима је тијесно у кошуљи језика! Тај сусрет тражи посебну припрему. Жена више нема ни куће ни дјеце. А власт је хтјела да изгради аеродром на романијском Тибету. Да небески народ узлети у небо, а он све више у црну земљу пропада с тугом! ''Шта ћу, када немам своје дјеце. Болујем сваки дан. Ниђе никога немам! У црну земљу жива не могу, а у небо не могу одлетјети, а и да могу дубље би у црну земљу пала'', једва чујно говори жена у чије бразготине су се утиснула болна жигнућа за изгубљеном дјецом.
Десимиру Макитану су погинула два сина у једном дану. Двије смрти среле се у једном срцу. И није пукло. Кога стигну ова слова наша, осјетиће поглед нас из Илијаша! Лелуја се црно платно рата у ријечима Десимира Макитана: ''Два сина сам изгубио у једном дану, у једној акцији...'' Шта рећи, осим да би човјек умро од двије превелике среће које доживи у једном дану.
Слободан Грујичић, отац погинулог сина из Фоче говори помирљиво али као у вјетар који ријечи треба да однесе до некога ко се бори истином против лажи: "Несхватљив је однос државе према породицама погинулих!" Хтједе ми ријеч полетјети са усана: бесудне државе, која је сплав који прокишњава, у којој влада политичка заштита криминалаца…Али, дуну јак вјетар са зелене ријеке Дрине и однесе ријечи у другом правцу. Нисам му рекао ништа, а брзе мисли су се ројиле у глави и неповратно нестајале у смртности тренутака.
Витомир Симић, са Озрена, живи у Добоју, отац је три погинула сина. Поглед му нестаје у магли, нигдје се не зуставља. Као да тражи мјеста гдје је стало срце његових синова или мјесто гдје би могао бити његов гроб. Прошлост је жива закопана у будућност овог човјека. Витомир говори тихо, као да се боји да јаким ријечима не увриједи оне који су вјечно заспали: ''Све је донио и све је узео рат... Живе ране пеку, а срце не пуца!
Тако сам прикупио исплакане и неисплакане сузе очева и мајки погинулих и несталих бораца, цивилних жртава рата… Обишао сам и сва она мјеста гдје је могао бити и мој гроб…Чувам то све у сузарнику који сам укућио. Као да га чувам за неког министра који ће тражити истину у име ровова и гробова. Не у име народа, јер народ се низашта не пита. Воде га само као овце на солила до гласачких кутија.
Они и јесу крадљивци печата непотписане истине.
(Недељко Жугић)
Из укамењене тишине отргну се ријечи које опомињу, не дају да стојим на мјесту, већ да идем даље, до нових суза за сузарник. Шта са њима? У јавност, јер као што каже Гете: "Дај ријеч своме болу, јад који не говори, гуши срце док не пукне".
Шта је тај сузарник?
То су рукописи за новину која је требала да се појави под називом "Печат истине", а издавач је Организација породица погинулих, несталих, заробљених… У закораку великог искорака пружила се дуга сјенка рата. Згуснуло се вријеме у сјећању, па је бол јача.
Из окамењене сузе пеку ријечи Стеве Каповића, оца најмлађег погинулог борца са романијског платоа: "Они који су створили ову земљу најлошије живе… Имамо право да питамо власт: чија је ово земља, јер у утроби њеној леже наша дјеца…Осамдесет два процента погинулих, према нашим сазнањима, су синови радника и сељака. Интелигенција је себе прогласила господом која је туђе синове слала у ровове да гину, а своје је сакрила у позадину да се баве трговином и шверцом...Зато за ово понижење које смо доживјели, опроста нема никоме, као што нема ни заборава. Ова асоцијација људи не заборавља оне који су добро живјели у рату и послије њега, а наша дјеца су погинула осљепљена заблудама... Упорно провлаче тезе како су Срби агресори, а они су жртве апсурдне политике и бесциљног рата. Иза њих су остајали безглави костури српске младости у Деурића-хали, Невесињу и другим костурницама. То је зато што је однос политике и власти прешао само на материјалну сферу, јер влада правило уништи памет да будале владају. Мајке погинулих бораца два пута умиру: једном када су дјецу укопали у земљу, а други пут када их задеси природна смт.
Пламти сјећање на Душана Вујичића, оца несталог сина, који зарађује хљеб укровљујући куће за избјеглице у Гацку. Водио ме у Спомен-собу у Невесиње и показао најлон кесе у којима су кости несталих, неидентификованих бораца и цивилних жртава рата. Има и оних без главе… Од тога те напросто даве сјенке оних чије кости су згомилане у рафовима. Душанов син је нестао. Радио је зидарске и тесарске послове да би преживио. У Гацку је укровљивао куће у избјегличком насељу. Није био способан за рад на висини, због високог притиска, али - ко те пита? Од инвалиднине се не може живјети. А и несталог сина је тражио о свом трошку. Они су, додаје, ''како каже Обрад Миловић, исто као и ја отац несталог сина, своје синове су мијењали за нафту и другу акцизну робу, а ми своје не можемо да нађемо... Изгинуле су сахрањивали као пашчад. И то најбоље говори какви су били циљеви рата и зашто и за кога су гинули и нестајали наши синови. Од 114 костура погинулих бораца у невесињској Спомен-костурници, само 14 је идентификовано, што говори да су гинули као стока. Тај чин је друго убиство наше дјеце, јер их не можемо идентификовати.
У Српцу сам срео Миру и Владу Мајсторовић, оца и мајку несталог сина јединца, којем се изгубио сваки траг у Лозној код Возуће. Пауци рата нису му забранили да у њега оде, а својим синовима јесу. При помисли на такве односе - пече тиха бол, сузе се расплињавају у души. Расту плућна крила. експлозија изнутра… ''Немам више сина, имам кћерку, али је и она остала без мужа, погинуо је код Брода, на неким Барицама... Никако се не осјећам, немам никакве заштите, нико ме не обилази, нити нас пита да ли имамо шта да једено и гдје да станујемо'', каже неутјешна мајка Анђа. Отац Владо додаје: ''Мој син је био толико упоран да иде у рат. Да сам покушао да му забраним - не бих успио!''
Ангелину Скокић - како заборавити, кад нас је дочекала на капији са које је сина испратила у рат. Испратила је сина у рат, а он га је одвео у загрљај смрти. "На крви наше дјеце стекли су капитал", каже мајка чија крв струји у отвореној рани народа увријеђеног до ћутања, једва подношљивог бола од обмана и превара…''Преко крви наше дјеце, дезертери и профитери су стекли капитал, а баш такви су мог сина отјерали у рат. Он није волио ратовати. Знам шта сам родила. Дјевојку је оставио младу. Волио је. Она се удала у Бању Луку, родила је кћеркицу. Свака јој част, она је добра дјевојка. Стриц их је хтио одвести у Аустралију, али он није хтио оставити оца, брата, мајку и дјевојку, као и свој српски народ'', каже Ангелина са тврдим печатом бола у срцу, који се преноси на њене успорене покрете.
И Драги Тутњевићу из Српца син је погинуо спашавајући рањеног друга. То нимало не сјећа на пјесму Бориса Бизетића, без обзира што има памтљив рефрен: "Понос је мријети да други живе…" То је болна иронија напуњена заблудама. ''Мој син је као борац одликован медаљом ''Милана Тепића'', први у србачкој бригади...Данас ни једна улица у Српцу не носи име неког борца. На подрућју општине је 107 погинулих и 12 несталих, рекао је тада овај мирни и раду предани шумарски техничар. Убрзо је умро, а сувише се смрти населило у његов живот, тако да се ослободио земаљске патње и туге.
Бранко Магазин из Невесиња, отац погинулог борца, потресен болом и увријеђен од власти, каже: "Моја је свијећа угашена!"
Деса Лалић, са видним жигнућем у срцу једвачујно говори: "Добио је сина четрдесет дана након погибије…Немам сина, али остала је бол за живота, коју ћу и у смрт пренијети..." У загрљају живота остао је син који не може продужити оцу живот чак ни у сјећању. Муко моја тврда! Колико их је овако рођених који ће умјесто оца грлити празнину.
Анђа и Вељко Ного су нас дочекали са унучадима од покојног сина јединца. Она су свијетли избојци са црне биљеге смрти. Дају живот за унучад. Без њих не би имали провидних дана. Све би били тамни дани. Бака Анђа грли унуку, говорећи: ''Она се родила шест мјесеци послије смрти мог сина јединца, Милана. Има сестру и брата. Снаха ради у болници, медицинска је сестра, и оптерећена је, јер ради и код куће и на послу''.
До петних жила потреса истина о апсурду рата у сусрету са Гавром Елезом из Србиња. Говори сажето и појмљиво, са правилним изговором и умијећем народног филозофа. Овај добромислени човјек оставио је неизбрисиве трагове у мојој души, која се није умарала и док сам сјекао оловне магле рата… Али, сада, када се згушњава бол и погађа само у једну тачку, тешко је. Заболе очи душе. "Наши политичари, пред изборе, кажу да је земља натопљена крвљу наше дјеце, а када прођу избори, забораве и земљу и крв наших синова", збори Гавро. Од бола и муке, што своје што туђе, разболио је срце, тако да га одржава са вјештачким апаратом испод коже. Да здравом срце стане!
У Бијељини сам срео Ружу Ђурић, мајку два погинула сина и супругу погинулог мужа. Распукни црна земљо да пропаднем с тугом! Тиха се бол спушта, а час подиже, час самосабира, час расплињава… Пуцају ријечи које не могу да изађу из уста! ''Дошла сам из Тузле, из Црног Блата. Од када су моји изгинули, од тада сам овдје'', говори ова изнутра јака жена коју зли вјетрови рата нису одували из живота. Остала је у њему да као живи споменик свједочи о његовом апсурду. ''Шта ћу, шта је ту је. У гору, у воду - нема се куда! Од својих пет синова, два сам изгубила, а уз њих и мужа. Из моје куће отишло је шест војника, а три се нису живи вратили у њу...''
Ту је и Стојко Чавић, отац два погинула сина. Из Бугојна је. '''Немам снаге да причам за новине, пошто нема хуманости да те неко разумије, шта да поручим и коме, говори као да ријечи шаље у даљину, а не према мојим ушима. Имао је три куће, двије штале, земљу. Радио је као и сви други људи кућећи се и подижући синове. Нема снаге да да изјаву за новине. Био би смртни гријех и питати га било шта. Али, док сам одлазио осјећао сам дубоки бол у себи. Како ли је њему у немјерљивом болу? Као средње имућан човјек имао је три куће и три штале, радио је у предузећу и на својој земљи.
Спасоје Антуновић се у избјегличком расулу зауставио у Србињу. Отац је погинулог сина. Као љубитељ гусласрских умијећа, витешки се држи, али отме му се пркосан и горак пријекор: "Највећи борац је онај ко је дао свој живот". Док то говори, као да му из уста излази нека топлина, тајна сила значења из крви погинулих. То је енергија отргнутог од живота. ''Заслужни грађани су више они који нису ништа допринијели овој држави, а то су они који имају доста пара, које су стекли не радом, ваћ на сваки други начин. Дошли су са пуним кесама пара, а наши борци раде код њих као најамни радници'', каже ова широка епска душа, која се нашла у тијесном простору лажи.
Радивоје Милетић, отац погинулог сина из Фоче, са широким замахом говори о негативним појавама, посебно о онима који се боре за власт да би се обогатили. Дабогда им судили у име гробова! ''Као генерални директор ''Маглића'' и отац погинулог борца, био сам у прилици да контактирам са многим породицама погинулих бораца. Примијетио сам да имају много проблема, али да нико из власти није био заинтересован да те проблеме рјешава, без обзира што је то њихова обавеза и дужност. А и било је случајева да је то лако могуће ријешити, али су се људи из власти држали својих проблема. Њих су брзо и успјешно рјешавали, што је видљиво на све стране. Има породица погинулих бораца који немају ријешено стамбено питање, а други суверено владају вишком стамбеног простора'', каже, између опширног увода и жестоког пријекора власти, овај ожалошћени човјек утајене енергије, да се поведе акција рјешавања проблема породица погинулих бораца, а не да се они рјешавају нерјешавањем.
Бол се расплињава и остаје испод коже, док слушам Косу и Владо Вуковић из Фоче, родитељ два погинула сина. ''Наше проблеме треба да рјешава власт, јер је она и увела наше синове у рат и одвела их у погибију. Они су нас родитеље оставили приковане на вратима смрти наше дјеце. Када је требало пуцати, нису им бранили, а када нешто тражимо од њих, кажу - нема'', говори жалобница мајка Коса, а додаје жалобни отац Владо: '' Нико нас није посјетио од власти, као да није било рата и погибија''.
Драго Нешић из Добоја, отац погинулог сина, писмено је одговорио на сва питања. Осјећам се као човјек којег може прећутно да окриви, а најмање сам крив што се та новина није појавила. У рату су сахранили истину, а послије рата њене најсвјетлије избојке. Ни ту се нису зауставили - пуцали су у будућност. Али, неће моћи. Израст ће дрво живе истине из гробова невино страдале дјеце. Од свјетлости њене неки ће погнути главу, а неки ће ослијепјети.
Благоју Јефтићу, оцу погинулог сина, један пришљамчени новинар уз власт која је народ осиромашила и раселила, а синове им отргла из загрљаја, рекао је: "Ваша организација је секта!" Таквом новинару никада се неће засвијетлили упитници на путу до истине.
У народној ношњи, са ланеном бијелом марамом, дочекала ме Цвијета Вујановић, мајка три погинула сина. Од прања, марама је изблиједила. Она је за мене црно платно туге, црно платно рата. Ријечима је тијесно у кошуљи језика! Тај сусрет тражи посебну припрему. Жена више нема ни куће ни дјеце. А власт је хтјела да изгради аеродром на романијском Тибету. Да небески народ узлети у небо, а он све више у црну земљу пропада с тугом! ''Шта ћу, када немам своје дјеце. Болујем сваки дан. Ниђе никога немам! У црну земљу жива не могу, а у небо не могу одлетјети, а и да могу дубље би у црну земљу пала'', једва чујно говори жена у чије бразготине су се утиснула болна жигнућа за изгубљеном дјецом.
Десимиру Макитану су погинула два сина у једном дану. Двије смрти среле се у једном срцу. И није пукло. Кога стигну ова слова наша, осјетиће поглед нас из Илијаша! Лелуја се црно платно рата у ријечима Десимира Макитана: ''Два сина сам изгубио у једном дану, у једној акцији...'' Шта рећи, осим да би човјек умро од двије превелике среће које доживи у једном дану.
Слободан Грујичић, отац погинулог сина из Фоче говори помирљиво али као у вјетар који ријечи треба да однесе до некога ко се бори истином против лажи: "Несхватљив је однос државе према породицама погинулих!" Хтједе ми ријеч полетјети са усана: бесудне државе, која је сплав који прокишњава, у којој влада политичка заштита криминалаца…Али, дуну јак вјетар са зелене ријеке Дрине и однесе ријечи у другом правцу. Нисам му рекао ништа, а брзе мисли су се ројиле у глави и неповратно нестајале у смртности тренутака.
Витомир Симић, са Озрена, живи у Добоју, отац је три погинула сина. Поглед му нестаје у магли, нигдје се не зуставља. Као да тражи мјеста гдје је стало срце његових синова или мјесто гдје би могао бити његов гроб. Прошлост је жива закопана у будућност овог човјека. Витомир говори тихо, као да се боји да јаким ријечима не увриједи оне који су вјечно заспали: ''Све је донио и све је узео рат... Живе ране пеку, а срце не пуца!
Тако сам прикупио исплакане и неисплакане сузе очева и мајки погинулих и несталих бораца, цивилних жртава рата… Обишао сам и сва она мјеста гдје је могао бити и мој гроб…Чувам то све у сузарнику који сам укућио. Као да га чувам за неког министра који ће тражити истину у име ровова и гробова. Не у име народа, јер народ се низашта не пита. Воде га само као овце на солила до гласачких кутија.
Они и јесу крадљивци печата непотписане истине.
(Недељко Жугић)
Постави коментар