Онај ко је рекао да једино за љубав не требају паре, очигледно никада није био са том својом љубави. За сваког од нас љубав је нешто неприкосновено, једино што се не може купити. Но да ли је то тако и у пракси?
Рецимо да сте из иоле нормалне породице, догурали сте до пубертетског доба, осјећате да сте на врхунцу живота док искушавате разноврсне промјене на свом тијелу – све вам расте, само самопоуздање опада. А зашто? Зато што немате пара!
Шанса да сте се родили у кокуз породици сличној Пантићевој из Тијесне коже је 99%. По први пут сада схватате да вам за све требају паре. Чак и за нешто најплеменитије на свијету – љубав.
Већ одавно шмекате другарицу из разреда, а она вам даје обећавајуће знаке, али узалуд. Ви сво то вријеме у џепу окрећете марку коју сте добили за ужину јер знате да вам она неће бити довољна да платите пића. На крају након више дана гладовања скупите довољно за излазак. Одважно позивате своју другарицу на ревандеву, јер петак у џепу вам пружа самопоуздање као да вам је Бил Гејтс ћаћа, а опет се тихо молите у себи да не наручи неки скупи енергетски напитак. Срећом и она је још увијек дијете као и ви па се ствари развијају повољно – довољни су јој само ваши пољупци.
Но временом како љубав расте, расту и прохтјеви, а са њима и ваши захтјеви за већи џепарац, или да се огребете о декину пензију, те да уграбите било какву дневницу. А све то радите наравно само због ње. Са сваким поклоном она вас све више воли, а увијек ће нагласити како ништа нисте требали куповати. Док се ти правиш да ти је то ситница, кријеш руке пуне жуљева иза леђа јер си помагао комшији дрва цијепати за биједног ценера.
Послије вишегодишње патње са средњошколским љубавима одлазиш напокон на факултет (рецимо неки свјетског гласа као онај на Палама) гдје си по први пут финансијски самосталан.
Старци ти давају по 300 КМ мјесечно од своје цркавице, а ти сав цвјеташ, никад ниси имао толику сопствену лову одједном, купујеш одмах све што ти падне на памет. Али ускоро имаш опет проблем – цуру, тј. трошак.
Од првог пољупца са њом у себи брзински прерачунаваш да би ти и Тесла позавидио: имам 300 КМ, 90 платим дом, 40 за карте и допуну, 100 за бар један оброк дневно, 60 за пића – и не остане ти ни да књиге ископираш. А да и не говорим да се сви ти трошкови удвоструче кад нађеш цуру, а допуне утроструче. Сваки рачун плаћаш ти, јер наравно гдје ће Балканац да дозволи да му женско плати пиће. Док те она увијек гледа телећим погледом са примјесом овчије туге као да је то твоја Богом дана дужност. Но то јој не смета да на сваком састанку помиње равноправност полова, што наравно не значи да ће она плаћати, него да ћеш ако је ожениш сам себи кувати, но надаш се да ће ти бар прати, та неће те ваљда пустити прљавог у народ да је флекаш.
Но нико није ни рекао да је студентски живот лак, потрудиш се, изгањаш општинску стипендију, старци се мало више испрсе, обилазиш родбину као Јеховини свједоци не би ли ти се ко смиловао, пишеш извањој тетки у Њемачкој како ти недостаје, а никад је ниси ни упознао, и прегура се некако до дипломског. Е тад тек почиње повуци - потегни.
Враћаш се кући до свог првог посла који ћеш добити ако имаш среће после бар још једне Олимпијаде. Пара немаш јер не радиш, старци ти не дају јер не студираш, враћаш се поново на ниво пубертетлије. Један дан ћеш на кафу, други прескачеш, да би уштедио, трећи ћеш у кладионицу да ако шта збодеш. Но веће су ти шансе да збодеш гонореју или сифилис, јер немаш пара па можеш само гањати неке које траже стриктно само тјелесно задовољство, кондоми су за тебе наравно непотребан луксуз, па си га надрљао. Док ,,поштене,, дјевојке бјеже од тебе ко ђаво од крста, јер њима треба прво материјална сигурност!? Сад тек схватам пословицу: НАЈЕФТИНИЈЕ ЖЕНЕ СУ КУРВЕ!
Но рецимо да пронађеш неку ,,поштену,, дјевојку, а дошло вријеме да се скрасиш. Како? С којим парама? Ако је доведеш својима у кућу ту би одма Трећи свјетски рат почео и убрзо би фасовао катил-ферман од сопствене жене која би се одмах са твојом мајком закачила, а кућа би ти постала згариште.
Преостаје ти само да чекаш посао (као они што су чекали Годоа), који ће ти доћи таман када попустиш са живцима, и иде женидба.
Припреме за свадбу ти прођу у тешким калкулацијама, изеш ти дијафантове једначине поред рачунице како да на свадби останеш добар. Долазиш до спасоносног рјешења ове једначине са 200 непознатих за коју би требао добити и Нобелову награду: зваћеш петог рођака из Њемачке, извању бабу твога комшије из Холандије, богату познаницу своје маме... док ћеш омиљену тетку искулирати јер није ,,добростојећа’’.
Очи ти сјаје док гледаш силне коверте, несвјестан да кад добијеш прво дијете то ти неће трајати ни годину дана. О другом дјетету и не помишљаш – но шта ћеш, омакло се. Одмах ти жена пребацује како је то само твоја кривица, као да она није ни била ту. Ускоро се то пренесе на приче о васектомији на чији помен штрецаш као да ти пиштољем пријете. Е нећеш брале мене сјецкат, и још да ти платим, нема шансе.
И тако вам се читав живот своди на неко плаћање. Питам ја вас: гдје је ту искрена љубав? Каква је то љубав када стално зависи од новца? Када вам је узалудно залагање емоцијама без материјалног? Има ли искрене љубави у нама?
Са вјером да ће наука пронаћи размножавање путем диобе, остављам вас да размислите о овим питањима.
(Вук Петровић Ашкраба)
Рецимо да сте из иоле нормалне породице, догурали сте до пубертетског доба, осјећате да сте на врхунцу живота док искушавате разноврсне промјене на свом тијелу – све вам расте, само самопоуздање опада. А зашто? Зато што немате пара!
Шанса да сте се родили у кокуз породици сличној Пантићевој из Тијесне коже је 99%. По први пут сада схватате да вам за све требају паре. Чак и за нешто најплеменитије на свијету – љубав.
Већ одавно шмекате другарицу из разреда, а она вам даје обећавајуће знаке, али узалуд. Ви сво то вријеме у џепу окрећете марку коју сте добили за ужину јер знате да вам она неће бити довољна да платите пића. На крају након више дана гладовања скупите довољно за излазак. Одважно позивате своју другарицу на ревандеву, јер петак у џепу вам пружа самопоуздање као да вам је Бил Гејтс ћаћа, а опет се тихо молите у себи да не наручи неки скупи енергетски напитак. Срећом и она је још увијек дијете као и ви па се ствари развијају повољно – довољни су јој само ваши пољупци.
Но временом како љубав расте, расту и прохтјеви, а са њима и ваши захтјеви за већи џепарац, или да се огребете о декину пензију, те да уграбите било какву дневницу. А све то радите наравно само због ње. Са сваким поклоном она вас све више воли, а увијек ће нагласити како ништа нисте требали куповати. Док се ти правиш да ти је то ситница, кријеш руке пуне жуљева иза леђа јер си помагао комшији дрва цијепати за биједног ценера.
Послије вишегодишње патње са средњошколским љубавима одлазиш напокон на факултет (рецимо неки свјетског гласа као онај на Палама) гдје си по први пут финансијски самосталан.
Старци ти давају по 300 КМ мјесечно од своје цркавице, а ти сав цвјеташ, никад ниси имао толику сопствену лову одједном, купујеш одмах све што ти падне на памет. Али ускоро имаш опет проблем – цуру, тј. трошак.
Од првог пољупца са њом у себи брзински прерачунаваш да би ти и Тесла позавидио: имам 300 КМ, 90 платим дом, 40 за карте и допуну, 100 за бар један оброк дневно, 60 за пића – и не остане ти ни да књиге ископираш. А да и не говорим да се сви ти трошкови удвоструче кад нађеш цуру, а допуне утроструче. Сваки рачун плаћаш ти, јер наравно гдје ће Балканац да дозволи да му женско плати пиће. Док те она увијек гледа телећим погледом са примјесом овчије туге као да је то твоја Богом дана дужност. Но то јој не смета да на сваком састанку помиње равноправност полова, што наравно не значи да ће она плаћати, него да ћеш ако је ожениш сам себи кувати, но надаш се да ће ти бар прати, та неће те ваљда пустити прљавог у народ да је флекаш.
Но нико није ни рекао да је студентски живот лак, потрудиш се, изгањаш општинску стипендију, старци се мало више испрсе, обилазиш родбину као Јеховини свједоци не би ли ти се ко смиловао, пишеш извањој тетки у Њемачкој како ти недостаје, а никад је ниси ни упознао, и прегура се некако до дипломског. Е тад тек почиње повуци - потегни.
Враћаш се кући до свог првог посла који ћеш добити ако имаш среће после бар још једне Олимпијаде. Пара немаш јер не радиш, старци ти не дају јер не студираш, враћаш се поново на ниво пубертетлије. Један дан ћеш на кафу, други прескачеш, да би уштедио, трећи ћеш у кладионицу да ако шта збодеш. Но веће су ти шансе да збодеш гонореју или сифилис, јер немаш пара па можеш само гањати неке које траже стриктно само тјелесно задовољство, кондоми су за тебе наравно непотребан луксуз, па си га надрљао. Док ,,поштене,, дјевојке бјеже од тебе ко ђаво од крста, јер њима треба прво материјална сигурност!? Сад тек схватам пословицу: НАЈЕФТИНИЈЕ ЖЕНЕ СУ КУРВЕ!
Но рецимо да пронађеш неку ,,поштену,, дјевојку, а дошло вријеме да се скрасиш. Како? С којим парама? Ако је доведеш својима у кућу ту би одма Трећи свјетски рат почео и убрзо би фасовао катил-ферман од сопствене жене која би се одмах са твојом мајком закачила, а кућа би ти постала згариште.
Преостаје ти само да чекаш посао (као они што су чекали Годоа), који ће ти доћи таман када попустиш са живцима, и иде женидба.
Припреме за свадбу ти прођу у тешким калкулацијама, изеш ти дијафантове једначине поред рачунице како да на свадби останеш добар. Долазиш до спасоносног рјешења ове једначине са 200 непознатих за коју би требао добити и Нобелову награду: зваћеш петог рођака из Њемачке, извању бабу твога комшије из Холандије, богату познаницу своје маме... док ћеш омиљену тетку искулирати јер није ,,добростојећа’’.
Очи ти сјаје док гледаш силне коверте, несвјестан да кад добијеш прво дијете то ти неће трајати ни годину дана. О другом дјетету и не помишљаш – но шта ћеш, омакло се. Одмах ти жена пребацује како је то само твоја кривица, као да она није ни била ту. Ускоро се то пренесе на приче о васектомији на чији помен штрецаш као да ти пиштољем пријете. Е нећеш брале мене сјецкат, и још да ти платим, нема шансе.
И тако вам се читав живот своди на неко плаћање. Питам ја вас: гдје је ту искрена љубав? Каква је то љубав када стално зависи од новца? Када вам је узалудно залагање емоцијама без материјалног? Има ли искрене љубави у нама?
Са вјером да ће наука пронаћи размножавање путем диобе, остављам вас да размислите о овим питањима.
(Вук Петровић Ашкраба)
Постави коментар