Свака част мајсторима
Драган Бјелогрлић (са сценаристима Драгојевићем и Божићем, на основу романа Владимира Станковића) је, ако изузмемо Холивудску продукцију, својим блокбастером „Монтевидео“ покорио биоскопску планету. Од Русије преко далеке али нама пријатељске Кине, до Балкана где није случај као са Кином али се филм и серија у сласт гледају. Са бројем продатих улазница и изврсним „шером“ иду и филмске награде, па је Бјела са екипом покупио прегршт признања „од Токија до Милвокија.“
Пошто се филмови праве да би били гледани и зарађивали паре, свака критика је унапред осуђена на пропаст. Ако се у прикрајку свести има чињеница да је „Монтевидео“ државни пројекат не чуди што се наш филмски критичарски еснаф крајње благонаклоно односи према овом пројекту. Да је у питању топла људска прича постало је опште место. Неки филмски стручњаци су ишли до констатације да филм достиже филозофско-метафизичке димензије, што већ спада у отворено удварање. Тако, никакве друге основе за критику немамо, сем истине.
Признајем, први део филма је и мене знао да понесе. Други део (серија „Пут у Монтевидео“) је папазјанија очито склепана од рестлова, бесмислено мување по возу. За трећи део још ћемо да видимо. Ако до краја серијала коначно дође до утакмице са Бразилом, сигурно да ће неизвесност достићи усијање, мада смем тврдити да ћемо победити.
Којим резултатом, то већ не гарантујем, јер су сценаристи до сада све, апсолутно све, изменили или карикирали „због потреба драматургије“ (последње што смо видели је да се светско првенство игра по куп систему) па што не би један обичан резултат? (Шалим се, имам дојаву да је и у филму 2:1). У првој половини трећег ТВ серијала главна тема је како ће Тирке да изгуби љубоморно чувану чедност јер се види да су му дошле виле очима. Ако је моја жена констатовала „Овде нема фудбала“, онда то има важно филозофско-метафизичко значење.
Управо се ради о томе – да је сценарио под горњим изговором (драматургија по сваку цену) врло пажљиво и са намером испреплетена мрежа малих подвала, која у завршном скору даје класично прекрајање историје по моделу „Прича партизанки“.
Вештина мултидимензионалне лажи сажета је у једној реплици краља Александра који није дао паре „јер не играју Хрвати“. Ову удицу публика је глатко прогутала, као да се ради о реалној историјској чињеници. У стварности, паре у опште нису биле проблем. Друго, у датом моменту нико, па ни краљ, није могао знати да Хрвати неће играти. И треће, бојкот није био само Загребачки.
Шешир доктора Риболија
Оно што изазива благо задовољство су критике хрватскога тиска које можемо описати као велико просипање жучи. Хрватски критичари не скривају очај што „Монтевидео“ руши све рекорде гледаности у Хрватској. Може се прочитати да је у питању „историјски фалсификат“ јер је Чубура чиста, а на улицама се виде рекламе Кока-Коле. Други критичар[1] је отишао много даље: „…Он (нап: филм) је појава која зрцали идеолошки заокрет српског империјализма, овога пута у својој културној иначици.
А добро је знано како извоз културе, од ‘цајки’, па до високе умјетности неумитно са собом носи и идеолошку потку. У том контексту, Монтевидео иде трагом књижевних урадака попут ‘Књиге о Милутину’, Драшковићева ‘Нож-а’, ‘Голубњаче’, небројених серија и филмова које су импрегнирале српску националну свијест осамдесетих и довели до балканских ратова деведесетих…“ Додаћемо да културну иначицу српског империјализма зрцали чак и „Шешир професора Вујића“ .
Фалсификат уистину постоји, али је на супротној страни „културне (идеолошке) инчице“.
Заиста не треба да сметају мале грешке у филму, као што је тип пиштоља којом витла Анђелко Коматина у својој софт роли топле људске приче, марка неког мотора, па и боја дресова у којима је репрезентација играла. Већ почиње да смета кад Тирке у јуну месецу шета гробљем по слоју опалог жутог лишћа у зимском капуту кројеном без везе, замотан шалом у стилу актуелних београдских педера. Или кад Роса од ћерке Ђурђине сестре постане братовљева ћерка. Сасвим је глупо носити коферче с готовином у време када је светски банкарски систем нормално функционисао, а понуђени модел трансфера девиза у коферчету је на овим просторима патентиран много касније. Смешно је да једна гарнитура дресова може бити проблем.
Та у мом селу је мајка једног фудбалисте на „Сингерици“ сашила за клуб дресове од џакова за со. Поред кројача и модисте Манета, такав проблем није могао постојати. Посебно је индикативна ситуација са Ђуком, хрватским разбојником меког срца (у серији су сви меког срца сем краља Александра, Раде Пашића и Јосипа Риболија), који се из Лепоглаве враћа кући у Славонију преко Јесеница. Такви примери показују да је много шта у троделној ТВ серији „Монтевидео“ склепано од отпадака разних сценаријских варијанти, те да аутори нису много марили за памет нашег просечног гледаоца.
Контекст драматике је пренесен на измишљени недостатак пара за пут. Хрвати су одбили да играју и ту се њихов део приче завршава. Околности су међутим биле другачије.
Фудбалски спорт се у тадашњој држави тешко развијао и још теже пробијао на међународној сцени. Све је било под мрачним сенкама тек окончаног рата у коме је, што се Балкана тиче, Србија победила и новог на прагу, са већ изниклим фашистима, нацистим и бољшевицима. Аустрија је забранила својим клубовима да играју утакмице са Југословенима. У два наврата наша држава је протеривала мађарске клубове јер су током својих гостовања вршили отворену иредентистичку агитацију. Италијани и Бугари су једноставно игнорисали покушаје да се успоставе спортски контакти. Једини светли и часни пример беше Чехословачка. Требало је времена да се ти анимозитети бар привидно превладају. Па и даље, није било лако. Како су на нас гледали у иностранству, нека послужи аутобиографија Михајла Андрејевића.
Он пише да је чувени Хуго Мајсл био наш пријатељ, „ведрог духа“. Ипак није пропустио да помене једну анегдоту. Након неке седнице СЕ купа, Мајсл је приредио заједнички ручак на коме су биле присутне и жене функционера. Том приликом посебно је представио др Андрејевића бираним речима: „Ево да вам представим једног младог београдског лекара који се прочуо по томе што у Београду има сопствено гробље за своје пацијенте!“ „Ја сам мирно прихватио ову његову духовиту шалу“- каже Андрејевић, али описује да је другом приликом Мајслу позлило, добио је срчани напад. Први му је прискочио др Андрејевић и практично му спасао живот, тако да није имао потребе да проширује своје гробље.
Није срећније било ни на унутрашњем плану. У Загребу је било неподношљиво. Усташе, обучаване у Јанка Пусти, широм Италије па и другим европским земљама које данас слове за осведочене антифашисте, од 1929. биле су у пуном дејству. Прва званична „акција“ усташа било је убиство (тзв „атентат“) у Загребу главног уредника „Новости“ и председника „Југословенске штампе“ Тонија Шлегела. Вршене су разне диверзије, али за нас је значајно подметање паклене машине на железничкој станици у Осјеку, у вагону воза Осјек-Винковци, на прузи Загреб-Београд.
Још једном, сведочи М. Андрејевић: У почетку фудбала били су популарни турнири градова, Београда, Загреба и Љубљане. Загрепчани су у почетку побеђивали, али је временом фудбал напредовао у другим срединама. Загрепчани су, благо речено, тешко подносили да више нису супериорни. На једној утакмици у Загребу Љубљана је повела са 3:0. Тада је са трибина почело урликање и каменовање. Постојала је опасност да се дивљање излије на терен. Гости из Љубљане су замолили београдског судију да суди у корист Загрепчана, како би извукли живе главе. Коначан резултат је био 4:3 за Загреб.
Да додамо, ради општег контекста који се скривено пројектује на филм, и једну мало познату причу: Петар Лончаревић – Лала, повремени репрезентативац из тог доба, касније је живео у Словенији. На једној утакмици у Љубљани, словеначки навијачи су га умлатили моткама, иако се радило о човеку од седамдесет година. После седамнаест дана коме, преминуо је. Паралела са случајем несретног Татона се просто намеће – трагедија Петра Лончаревића је заташкана, нико није истраживао политичку позадину случаја, поготово нико није бацао чини на читав словеначки народ због расизма. У сваком случају, види се да „западна браћа“ нису ни случајно бољи од нас.
Какав је био тајник Јосип Риболи? Па ево цртице за карактерологију: Чланови надзорног одбора НСЈ контролом пословања савеза нађу чак и један рачун који се односио на куповину италијанског шешира марке „Panica“. Међутим секретар Риболи се извинуо уз уверавање одбора да је рачун за шешир ту сасвим случајно залутао, што је невољно прихваћено. Следећи пут чланови одбора са великом пажњом су контролисали рачуне, да случајно нема поново какве куповине шешира. Пошто нису нашли ништа сумњиво, уз смех и аплауз честитали су Риболију „да овога пута нема шешира. На то је Риболи заједљиво одговорио: „Хвала вам на напомени, али шешир је опет био ту, само га нисте видели.“
У филму видите више пропалицу него силеџију Раду Пашића и у креатуру претвореног српског генерала. Усташе не видите ни у назнаци. У стварности, усташки покрет је био у рапидном замаху, тих година дошло је и до њиховог полусатног Личког устанка подржаног од комуниста, да би кулминирало атентатом на Краља Александра.
Што се фудбала тиче, након формирања НДХ одмах су примљени за пуноправну чланицу ФИФА и одиграли су у току рата највише међународних утакмица међу европским државама. И са Швајцарском, између осталих. Сви репрезентативци су били усташе и домобрани сем једног – Светозара Лале Ђанића (очигледно се радило о Србину), који је ухапшен после једне репрезентативне утакмице и стрељан као „сарадник непријатеља“ [2] После су исти играчи на челу са Бобеком постали окосница репрезентације ФНРЈ. Били су цењени, мажени и пажени.
Истовремено Драгослав Михајловић – Вампир, који није био никакав физички радник из ноћне смене, како је „због драматуршких потреба“ приказан у филму, већ полицијски службеник, 1944. морао је да емигрира у Аустралију да га ослободиоци у виду новокомпонованог „кнојевца“ Бобека и дружине не би убили.
Ми се питамо: Ако су се сценаристи филма држали холивудских клишеа, где у каубојском филму ако видите у једној сцени воз како фукће преријом, можете рачунати да ће у следећој сцени бити нападнут од Индијанаца, зар не би један солидан усташки напад на воз допринео динамици и занимљивости догађања током серијала „Пут за Монтевидео“? Зар није ред да Вампир „боксером“ или нечим сличним, по службеној дужности разбије зубе (као Ради) бар једном усташи и спреми га у „марицу“, ради драматургије и братског баланса? Што су усташе горе од Индијанаца, па да им се ускрати напад на воз? Што је Јуцо Рукавина гори од Раде Пашића, да га се не помене? Биће да би изостао шер РТЛ-Хрватска и гран-при Пулске арене. А и шире. Јер, нема ничег новог под капом небеском.
У таквој ситуацији седиште НСЈ је премештено из Загреба у Београд. У томе је одлучну улогу одиграо Коста Хаџи. Међутим, превладана загребачка струја се није предавала. „Председништво“ је по кафанама наставило да се састаје, а Анте Пандаковић, за кога су филмском Михајлу Андрејевићу на силу утрпане у уста речи да је „Пандаковић частан човек“, је такође за кафанским столом састављао репрезентацију. Тако су Бугари за утакмицу Балканског купа (утакмица није била „ревијалног карактера“) добили два позива, из Београда и Загреба, па је Андрејевић морао да путује у Софију да лично објасни ситуацију.
Међутим, оно што је перфидно прећутано у филму, је следећи догађај, који показује колико су Хрвати поступали покварено: Месец дана након те утакмице (одигране у априлу, резултат 6:1, на полувремену 2:0, Милутинац није дао гол, дакле ништа драматично) следила је утакмица са Румунијом, на коју су Хрвати послали своје репрезентативце. Тако се чинило да је спор превладан. (Уследила још једна утакмица са Бугарском и две са Ујпешт Дожом, којих у филму нема). Дефинитивно су отказали учешће буквално на пар дана пред полазак, не би ли ставили репрезентацију пред свршен чин. Изјаловило им се, јер су у Београду очигледно на време „прочитали“ Хрвате.
Но, кад кажемо „Хрвати“, то је сасвим условно. Упадљиво се прећуткује чињеница да су у овој великој кризи на загребачку страну стали Сплит, Суботица и Сарајево. Тако се бојкоту придружила и Сарајевска Славија, иначе „српски“ клуб, па је и Славко Загорац, Србин родом из Гламоча, одбио да путује у Монтевидео као репрезентативац.
После свега, репрезентација без „драматуршких потреба“ пропутује целу Хрватску а да их нико мрко не погледа.
Ђурина чаролија
Тако је репрезентација срећно стигла до Марсеља. Ту је дочекао размажени фићфирић Ивица Бек. У стилу реконструкција историје Стаљиновог „министарства истине“ сценаристи нашег филма су избрисали два човека који су такође играли у Француској као професионалци: Бранислава – Банета Секулића и Љубишу – Леа Стефановића, који су се са Беком прикључили репрезентацији. Њима су додељене сасвим маргиналне улоге, тек да се каже да су поменути.
Даље се наставило са општим мувањем у којем је, погодићете, конзеквентно прећутано најбитније – да су у Монтевидеу нашу репрезентацију дочекале две групе исељеника – једна, срдачна и срећна што јој у госте долази фудбалска репрезентација Југославије и, друга, усташка, од које је репрезентацију морала да штити уругвајска жандармерија. Чињеница да су исте усташе после наше победе над Бразилом долазиле у хотел и извињавали се, медили и сладили, частили пићем, дало је могућности сценаристима да Хрвате и Далматинце исмеју и да ништа не слажу. Или, ако предност има топла људска прича, да прикажу једно својско посипање пепелом.
Теже је разумети зашто су прећутани добонамерни исељеници који су наше младиће обасули толиком непрестаном пажњом и братском љубављу, да је М. Андрејевић посебно назначио њихов допринос дизању морала и самопоуздања који су пресудно допринели великом спортском успеху. Треба разумети да су наши фудбалери били изузетно млади па им је таква подршка у туђем свету где би иначе били сасвим усамљени била неопходна.
Али, не. Уместо свега, добили смо опет екс Ђуру, Хрвата топле душе који ће на крају усвојити Станоја. Не, не, таквих Хрвата не беше ни у Монтевидеу ни на континенту. То је опсена зарад шера и профита. И зарад задртог титоизма аутора, којима стотине добрих људи не значе ништа, ако се не уклапају у дати комунистички клише.
Комунистички критеријуми
Ивица Бек је у филму омаловажен. Приказан је као лажни ауторитет делу играча који стално нешто изгутава, а Милутинац га шамара из васпитних разлога. Он води друштво у провод, али уместо у јавну кућу, улазе у сиротиште. Да видите чуда, то је стварни догађај. Само, актери нису играчи, поготово не Бек, већ дично руководство. Андрејевић тврди да их је привукла велика светлећа реклама „Дању и ноћу кућа цвећа“. Наивно су мислили да је у питању неки варијете (а не нешто деликатније), па хајде да мало разбију монотонију.
Када су установили да је упитању сиротиште, као покисли су се вратили у хотел. Џентлменски ћемо поверовати у ову интерпретацију, али остаје да је у филму блам прикачен Ивици Беку. Овај човек трагичне судбине, од оца Немца и мајке Чехиње, заслужује велико поштовање. Он је био најбоље плаћени фудбалер Француске, али је са одушевљењем прихватио позив да игра на светском првенству за Југославију. У рату се борио против нациста и водио један одред.
Посебно је занимљив случај Бранислава Банета Секулића, који је само пар година старији од Тиркета. Исто је са Чубуре, исто из сиромашне породице. Вероватно су се познавали. У чему је разлика? Тирке је напустио школу јер је био мангуп. Бане је носио порције из кафане „Шишка“ наручиоцима да заради који динар за школовање (гле како се могао лепо уклопити у причу, па да „газда Рајко“ и Богдан укажу Тиркету на Банетов пример.
Али, не, Бане се не помиње). Уз то, направио је блиставу каријеру у иностранству, као један од првих наших професионалаца. У неким анкетама именован као најбољи европски нападач; међу најбољима, свакако. Оно што су Тирке и Моша значили у Југославији, Бек и Секулић су представљали у Француској. Као тренер-педагог, остао је једна од непревазиђених легенди „Војводине“, човек који је од ње направио врхунски клуб. Спортиста, интелектуалац, полиглота, педагог. За њега је наше лумпен-пролетерско „социјалистичко друштво“ било неподношљиво. Дефинитивно је отишао из ФНРЈ 1957. У иностранству, био је успешан и поштован и у спортским круговима и међу универзитетском елитом.
Заједничко за сву тројицу, Бека, Секулића и Стефановића, је да су били антикомунисти.
Од Косте Хаџија је такође направљена карикатура. У филму га видимо као бескорисног сметењака, који игра шах, пијанчи и смета. У реалном животу, Хаџи је био сушта супротност: одлучан (понекад „тешке руке“ за непослушне), предузимљив, врхунски адвокат, патриота и – непоколебљиви антикомуниста. Премда је после ослобођења био секретар Анкетне комисије за утврђивање злочина и недела окупатора, није желео да буде део нове власти. Напротив, 1945. покушава да ревитализује Самосталну демократску странку. Није хтео да учествује ни у фарсичном мењању имена ФК ”Војводина” у ФК ”Слога”. Одлази из клуба и бави се адвокатуром бранећи оштећене сељаке и грађанство.
Кулминација неслагања с ”друговима“ десила се 1951, када је провео 17 дана у затвору. Ипак Костине заслуге биле су превелике, па је Рибар подвикнуо на тајну службу и пустио га из затвора.Костин син прича да су његовог оца једном приликом Моша Пијаде и Геза Тиквицки до триујутру наговарали да уђе у партију. На столу му је било понуђено да буде амбасадор у Француској или председник парламента, али није хтео. Тихо су га бојкотовали до 1954, када је рехабилитован. Те године, када је прослављано 40 година клуба, стари војводинаши нису хтели да славе годишњицу ако Коста Хаџи не дође на свечаност. Вујадин Бошков је с делегацијом дошао по њега. Тада су га вратили у клуб и био је задужен за међународне послове све до своје смрти 1971. године.
На супротној страни, на пиједестал ванвременског хероја, српског фудбалског Корчагина, дигнут је Милутин Ивковић – Милутинац. Он је морално беспрекоран и идеолошки правилно и непоколебљиво усмерен. Са својим фудбалским друговима из „Југославије“ држи тајне састанке. У стварности, нема никаквих доказа да је био члан партије. Сведоци, његови савременици (могли смо их видети пре неколико дана у документарном ТВ програму, сведоче да Милутинац није волео ни бољшевике. „ Капиталисти не ваљају, али да их ови смене били би још гори“). У време „Монтевидеа“ већ је напустио „Југославију“ и играо за „Соко“. Несумњиво, био је поштен човек, али је имао и мана. Новинар Јовановић (који је на првенство отпутовао уз помоћ владе – дакле држава је ипак помогла, мада се то не помиње) је писао о свему, па и о разним несташлуцима ових младих људи. Пошто је авионском поштом наша штампа стизала у Уругвај после неколико дана, Милутинцу се није свидело писање Јовановићево, па га је пребио.
Политичка разлика између БСК-а и „Југославије“ је постојала. Југославија је била углавном тим левог центра, прозападњака, оних који су гласали за Демократску странку. БСК-овци су били у главном традиционалисти, конзервативци и радикали, касније Јерезовци. Титова власт је то пошто-пото хтела да затре и зато су ова два клуба укинута. Дакле ту, како нас ударнички убеђују аутори филма, комуниста није било. Уз то, БСК и „Југославија“ нису дали подједнак број репрезентативаца. БСК је дао већину играча. [3] Можда и у овим чињеницама треба тражити неки мотив невероватног патриотског ентузијазма који су наши момци показали у Уругвају. А можемо се запитати и како би сличан бојкот данас прошао уз помоћ београдског НВО сектора, „Жена у црном“ и других?
Ако све саберете, видите хируршку прецизност непатворених титоваца Бјеле и Драгојевића.
Изнад свих је Милутин Ивковић, лажно претстављен као убеђени комуниста.
У главним улогама су Тирнанић, Марјановић, Јакшић. Људи који су се најбоље уклопили у титов систем.
Како су играчи били даље идеолошки од титоизма, тако су им се улоге у филму смањивале, до пуких статиста (Бане Секулић), или су изврнути порузи и претворени у карикатуре, као што је случај са Ивицом Беком, Костом Хаџијем или ликом српског генерала, који изгледа као да га је Коракс цртао.
Јевреји су добри, великодушни и предусретљиви. Србијански индустријалци и полицајци су тешки простаци.
Све што је било антисрпско или усташко, избрисано је из постојања. Бојкот на чијем челу су стајали загрепчани није могао бити прећутан, па је ту незахвалну улогу одиграо Јосип Риболи, без шешира, али са рецком у београдском бордељу. Да би се забашурила ова „компонента“, све што се тиче утакмица репрезентације 1930. до одласка на Мондијал је испретурано и фалсификовано. На супротној страни имате лепезу измишљених племенитих Хрвата закључно са ненадмашним Ђуром.
И то је постала нова историја која се учи са филмског платна и крај ТВ пријемника. Како је заиста било мало ко зна нити је кога брига. Победила је „топла људска прича“ ненадмашне гледаности, па „Сутјеска“ и „Неретва“ коначно могу на миру у пензију.
Ђорђе Ивковић / Србијански глас
Постави коментар