ВОЈВОДА ОШТРИВОЈ 794-796
Оснивач нове династије био је војвода Оштривој, сестрић краља Тврдослава. Оштривој је провео двије године, на челу војске, у западним банатима Србије, одбијајући нападе фрушких снага. Велика фрушка краљевина, под Карлом Великим, била је у то време на врхунцу своје моћи. Фрушка је представљала сталну опасност на западним границама Србије и више пута покушала је да изврши продор према Далмацији. Дуготрајни боравак војводе Оштривоја, тадашњег стварног владара Србије, на челу војске у западним банатима говори нам јасно да је за све то вријеме владало ратно стање између Фрушке и Србије. Тек пошто је опасност потпуно отклоњена, војвода је дошао у Скадар и крунисао свога сина Толимира за краља Србије.
КРАЉ ТОЛИМИР 796-812 ГОДИНЕ
Краљ Толимир Оштривојевић је остао познат у историји по доброчинству, правичности и по побожности. Нови краљ се могао привремено посветити унутрашњим приликама у Србији. Карло Велики је поново ратовао са Аварима, побиједио их, заузео њихов табор, тако звани ринг, који је био аварска покретна престолница у равницама западне Паноније. После побједе над Аварима Фрушка се проширила и на део Паноније, 79б.-те године. По цијелој Панонији живјели су још тада бројни Срби па је тако и један дио панонских Срба пао под фрушку власт. Србски жупан западне Славоније, Војнимир, са седиштем у Сиску, прихватио је фрушко савезништво и ратовао је са њима заједно против Авара. После победе над Аварима Војнимир је морао да пристане на вазалство Карлу Великом. Овај случај нам говори да Фрузи нису поштовали уговоре са својим савезницима, него су после победе наметали своју вољу. Фрушка држава се одликовала по привржености Римској Цркви и по нетрпељивости према другим Црквама. Фрузи су покушали да насилно покрсте Аваре, 799. године, и то насиље је проузроковало велику аварску побуну. Фрушка војска је угушила побуну и приморала један дио Авара да се покрсте. Те исте године фрушка војска, коју је водио маркгроф Ерих, напада на Србију из правца Истре. Ерих није далеко стигао, поражен је и убијен у боју код Трсата. Следеће, 800.-те године, Фрузи су обновили напад са великим снагама и запосјели западне крајеве Србије све до Либурније, односно до ријеке Зрмање. Пошто су Фрузи ушли и на приморје, на предјелу Кварнера, то их је довело у сукоб и са Византијом, заштитницом слободних приморских градова. Панонски Срби, који су раније били под Аварима, ослобођени од ових варварских хорди, прогонили су сада остатке овога народа из своје земље. Зато су били принуђени да траже од Карла Великог, 805. године. да им додјели неку земљу да би се населили. Карло им је одобрио да се населе дуж источне границе његове империје, на предјелима горње Посавине па на сјевер до данашње Словачке. На томе простору Карло је уредио нову управну јединицу - "Аварску Марку". Очито је да је Карло са овом новом марком хтио да употреби Аваре као живи зид према Србима. Аварска моћ је уништена, њихова хорда разбијена, они нису више представљали никакву снагу. Остао је само аварски живаљ, насељен у неколико земаља, као оазе, мање или више удаљена једна од друге. Њихове оазе су се простирале у виду једног испрекиданог ланца од јужне Пољаке, преко Кракова, па преко Чешке и Словачке до западне Славоније и до Далмације. У Далмацији аварска насеља су се налазила на предјелу Либурније. Пошто је и Каринтанија била једна од србских земаља у којој су се Авари населили, може се закључити да су остаци Авара насељени искључиво по србским земљама. Али од овога времена Авари се више не помињу под дотадашњим именом него под именом - Хрвата. Ова промјена имена, истовремено и свуда гдје су се Авари налазили, не може се друкчије објаснити него да су се Авари на своме језику називали именом које је било слично првим поменима хрватског имена, као: Хоровати, Хорвати, Хровати или Харварати. Име Авара у његовом првобитном облику потиче од грчких писаца, а нама је добро познато да грчки писци нису, готово никада, правилно писали страна имена. Видјели смо да Срби нису звали Аваре тим именом, него Обрима. Видјели смо на примеру србског имена како су га грчки писци, на све могуће начине, преличавали. А Срби су били народ са којим су Грци вјековима живјели заједно. Шта онда тек да се очекује од њихове тачности писања имена неких других народа. У једном од наведених примера првих хрватских имена налази се сасвим јасно име Авара - (Х)арварати. Када је фрушка империја била на врхунцу своје моћи њен утицај је био врло снажан у Далмацији, па су епископи Задра, Трогира, Сплита и Дубровника затражили од Карла Великог, 806. године, да узме њихове градове под своју заштиту. Све до тада ови градови су били под заштитом Византије Карло их је радо примио под своју заштиту, али то неће бити дугог вијека, јер је убрзо потом Византија, која је била најјача поморска сила на Средоземљу, поразила фрушке поморске снаге, па су тиме и ови градови поново промјенили заштитника. Десио се један напад на Србију, 812. године, на предјелу источне Славоније и Срема Краљ Толимир је побиједио ове нападаче и протјерао их из ових крајева Међутим, остало је нејасно ко су били ови нападачи. Неки историчари их помињу као "Угаре", али они нису могли бити Угари, јер Мађари нису још били стигли до Паноније.
КРАЉ ПРИБИСЛАВ 812-815
Колико год је Толимир био чувен по доброчинству и високим врлинама, толико је његов син Прибислав био чувен по пороцима и разврату. Овај краљ није уопште водио рачуна о држави нити о народу, па је у Србији владао неред и побуњеничко стање. Највећа побуна била је у Босни, где се народ побунио на челу са својим баном Краљ Прибислав је дошао са војском у Босну да би угушио побуну. Чим је стигао у Босну његова војска му је отказала послушност и ту је краљ био убијен 815. године.
КРАЉ КРЕПИМИР 815-840
Прибислава је наследио његов син Крепимир, који је био сушта супротност своме оцу. Крепимир је био један од највећих владара из династије Оштривојевића. Када је дошао на престо Србије затекао је неред и расуло по цијелој држави и требало му је вријеме од неколико година да уведе ред и мир и преуреди државне службе. Потом је Крепимир потиснуо фрушку империју из србских земаља и обновио територијалну цјеловитост Србије. После смрти Карла Великог, 814. године, његова велика империја се поцијепала и почела нагло да слаби. Иако је Римска Црква радила свом силом да одржи ову империју коју је била прогласила њеним Светим Римско Германским Царством, она је ипак доживјела судбину какву смо често пута у историји видјели, а то је да брзо створене империје не преживе свога ствараоца неписмени Карло Велики је ову империју створио на своме мачу, не знајући како да уреди и очува освојене земље у времену када његовог мача нестане. За вријеме нереда у Србији док је на престолу био краљ Прибислав, нински жупан Борна, 810.- 821. године, почео је да ради, од 813. године, на томе да он постане независни владар своје жупе Борна је био Хрват и није још био крштен. Нин је био једна варошица у којој су већину становништва чинили Хрвати. Хрвата је било још у неколико малих жупа у Либурнији, који су живјели мање или више помијешани са Србима прије Борне, познати су нам следећи нински жупани. Тимотије, Гудускан и Вишеслав. Тимотије је био Србин, Гудускан је био Хрват, а Вишеслав, 800-810 године, био је Србин и хришћанин. Нин је био главна хрватска жупа у Далмацији и као што видимо ту су се наизменично смјењивали, на положају жупана, Срби и Хрвати, хришћани и нехришћани Вишеслав је био нешто боље познат, док за Тимотија и Гудускана знамо само толико да су постојали. Када су настали нови сукоби између Срба и Фруга, 819 године, Борна је тада отишао код фрушког цара Лудвига Побожног, у Ахен, са молбом да га прими за свога вазала Пошто је Лудвиг био далеко, а његова жупа у Србији, мислио је Борна да ће Лудвигов утицај на њега бити ништаван, а с друге стране да хе под његовом заштитом постати самостални владар. Знајући да је Лудвиг врло привржен хришћанству, Борна пристане да се покрсти и да преведе своје Хрвате у хришћанство За тај посао Борна је затражио свештенике из Рима, а не из Сплита, и папа му је послао једног епископа који је крстио Борну и његове ближе сараднике. Хрвати из нинске жупе су тада примили хришћанство, али они из других жупа одбише да то учине. Хрвата је тада било у 11 жупа у Далмацији Цар Лудвиг је примио Борну за свога вазала и признао му жупански чин са правом наслеђа. Потом је Борна саградио прву хрватску цркву, у Нину, и била је посвећена фрушком свецу Аселу. Ту је био постављен, од папе, један епископ "за Хрвате" и то је био почетак "Цркве у Хрвата" у Краљевини Србији. Наследник жупана Војнимира, у Сиску, био је жупан Људевит, који је, као и његов претходник, био фрушки вазал. Слабљење фрушког царства и јачање Србије подстакло је Људевита да раскине са Фрузима. Људевит је био Србин, а Сисак је био стари србски град и снажно србско упориште у вријеме римских освајања. И шира околина Сиска била је насељена Србима. На сјеверу и сјеверозападу од њих били су тада Хрвати, али они нису били подвлађени жупану Људевиту него су имали своје господаре. Људевит је отказао Фрузима вазалство, 819. године, и како је иза Људевита стајала Србија, то је изазвало нови србо-фрушки рат. Уз Људевита су стали Срби из западне Славоније, данашње Хрватске и Словеније, све до ријеке Соче. Фрушку војску је водио маркгроф Кадало, и до боја је дошло негдје на предјелу данашње Словеније. У овоме боју Људевит је побједио Кадала, Против Људевита је дошла друга фрушка војска, под Балдериком, и битка је вођена опет на предјелу данашње Словеније. Завршена је неодлучно, ни једна страна није могла да се похвали побједом. Тада је фрушки вазал, жупан Борна, пошао са својом војском у помоћ Фрузима и на своме путу стигао до близу Сиска. При повратку из Словеније Људевит га је пресрео и потукао на реци Купи. Борна је морао да откаже фрушко вазалство и да призна врховну власт краља Крепимира. Док је жупан Људевит војевао у Словенији, краљ Крепимир је ослободио Истру од Фруга, 819. године. Следеће године цар Лудвиг је послао против Срба три војске. Једна његова војска је ишла у правцу Истре, друга у правцу Лике, ваљда да би дошла у помоћ Борни, и трећа је ишла у правцу Сиска. Људевит се са својим снагама затворио у тврде градове, које ова фрушка војска није могла да освоји и вратила се натраг не постигавши никаквог успјеха. И друге двије фрушке војске су се вратиле натраг, али нам није познато да ли су биле тучене или су се саме повукле. Било како било и ова друга година србо - фрушког рата завршена је у знаку србске побједе. Следеће 821. године фрушка војска је обновила напад на Србију, али опет без икаквог успјеха. Те године је нестало њиховог пријатеља, жупана Борне. Четврте године рата, 822.-ге, стигла је велика фрушка војска у Посавину и жупан Људевит се са својим снагама повукао према унутрашњости Србије, која је тада имала границу на ријеци Сави. Фрушки временописац и савременик догађаја биљежи да је Људевит напустио Сисак и да је отишао код Срба, који су велика нација и који се налазе у Далмацији. Из овога се може видјети да су још тада Фрузи називали Србију -Далмацијом. Уствари, Људевит није био далеко од Сиска, био је негдје у Босни, гдје му је краљ Крепимир дао положај жупана да се ту припреми за нови обрачун са Фрузима. Следеће, 823. године, отишао је Људевит са војском из Србије и повратио Сисак, пошто је поразио и протјерао фрушку војску. Исте године Људевит је убијен, на препад, у Сиску, од неког Људомила рођака жупана Борне. За овога Људомила или Људемисла, како га све помињу, мислило се да је послат од Фруга да убије Људевита. Рат је трајао већ пет година а фрушка војска је само трпјела поразе. Људевит се био показао као високо способан војсковођа и Фрузи су хтјели да му се лично освете за нанијете им поразе. И заиста, послије Људевитовог убиства фрушка војска је запосјела његову земљу све до ријеке Саве. Па ипак, мопаће брзо да се повлаче, јер је 825. године почела велика побуна Хрвата. Савременик жупана Људевита био је хрватски вођа Порга, који се помиње и као Порин или Парга. Поргини Хрвати су се налазили у данашњем хрватском Загорју и у Подравини. Били су под фрушком власти и Фрузи су вршили свакојаке злочине над њима. Хватали су хрватску дјецу, пекли и давали својим псима да једу. Овакви и слични злочини су натјерали Хрвате да се побуне против Фруга и да затраже помоћ од Срба. Пошто су Срби били већ шест година у рату са Фрузима, подржали су хрватску побуну и дали им потребну помоћ. Хрватске борбе са фрузима трајале су седам година, понајвише због тога што су Срби у то вријеме имали велики рат са Византијом, па је србска војска била заузета у овоме рату. Видећи да су Срби већ више година заузети у рату са фрушком империјом, Византија се одлучила да нападне Србију. У вријеме рата са Византијом краљ Крепимир је заузео четири града у Далмацији који су дотада били под заштитом Византије и то: Дубровник, Сплит, Трогир и Задар. Ови градови су у ствари ослобођени од византиске власти 827. године. Градови на Кварнерским острвима се не помињу, а пошто су Кварнери и Истра већ били у саставу Србије, може се закључити да су Крк и Осор раније ослобођени. Пошто је изгубила приморске градове Византија је и званично ступила у савез са фрушком империјом против Србије. Ми ћемо само напоменути да су у то вријеме Византија и Света Римска Германска Империја биле двије најјаче силе у Европи, а вјероватно и у свијету. Па ипак, краљ Крепимир ће изићи као победник из рата са једном и са другом силом. Посебно је била значајна његова велика побједа над византијском војском код Скадра 828. године. Треба знати да је Србија обухватала, на југу, цијелу данашњу Албанију, и да се град Водена помиње као србски град. Град Водена о коме је овде ријеч налази се данас у дијелу Македоније под Грчком. Цариградски патријарх, Никола ИИИ, свједочи да Византија, све до 807. године, није прелазила на западу даље од Солуна. Цар Никефор I је, захваљујући поморским побједама над Фрузима 806. године, успоставио византијску превласт над Венецијом и над далматинским градовима. Следеће године Никефор је заузео јужне србске предјеле све до реке Маће. Побједом над царем Михаилом II , 828. године, краљ Крепимир је повратио на југу све оно што су Византинци били отели 807. године. Истовремено када је Византија нападала Србију са југа, једна фрушка војска, која се помиње као германска или алеманска, напала је Србију са сјеверозапада и ушла у Истру и Јаподију. Крепимир је дигао велику војску против ових нападача, потукао их и протјерао из Србије. Ова побједа над Фрузима десила се после побједе над Византијом, то јест 829. године, а главна битка је вођена у Истри.Тек послије ове побједе Крепимир је могао послати већу помоћ Хрватима у западној Панонији, и они су се уз помоћ србске војске ослободили фрушке власти 831. године. Хрватски вођа, Порга, затражио је 832. године, свештенике из Србије, да дођу и покрсте његов народ. Да би помогао или да би се у то умјешао, папа Григорије IV шаље сплитском архиепископу, Петру III, неке свештенике који суговорили србски језик. И по овоме се може закључити да су Хрвати из западне Паноније већ тада говорили србским језиком. Исте године умро је Порга и нови вођа Хрвата, за кога неки кажу да је имао чин војводе, звао се - Мислав. Србски жупан у западној Славонији, са сједиштем у Сиску, савременик ових догађаја био је Ратимир, 829. – 838. г. После низа пораза на бојном пољу Света Римска Германска Империја је тражила начина да успостави мир и пријатељство са Србијом и у ту сврху је један рођак цара Лудвига понудио руку своје кћерке Крепимировом сину Светораду. Срби су прихватили ову понуду, Светорад се оженио са фрушком принцезом и том приликом је успостављен мир између Србије и Фрушке. Нови нински жупан, наследник Борне, био је Владислав, 821-835 године. За овога Владислава ми не можемо рећи да ли је он био Србин или Хрват. Фрушки цар Лудвиг је и Владиславу признао титулу жупана као наследну, иако Владислав није био његов вазал, него је на ту дужност био постављен од краља Крепимира. Међутим, нинска епархија на челу са једним капеланом "за Хрвате" остала је под управом Рима, док су све друге епархије на територији Србије биле под управом Цариграда. Далматински Хрвати нису имали ни вјерских ни политичких веза са панонским Хрватима, били су потпуно одвојени. Што се тиче панонских Хрвата, после њиховог ослобођења испод фрушке власти, није нам познато да ли су они признавали врховну власт краља Србије или су само били у неком савезу са Србијом. Једно је само извјесно, а то је да су постојале доста чврсте везе између њих и Србије, као и да су били под србском заштитом.
КРАЉ СВЕТОРАД 840-858
Великог краља Крепимира наслиједио је син Светорад, у моћној и добро уређеној Србији. Исте године Светорадовог доласка на престо Србија је имала сукоб са Венецијом. Трговачко поморска држава Венеција, коју су Срби звали Млецима, била је у то време велика поморска сила. Млечани су били савезници Византије и настојали су, као и Византија, да задобију власт над неким од далматинских острва. Ово је довело до поморског рата између Србије и Венеције 840 године. Заповедник србске ратне флотилее био је неретвљански војвода Дружак. Већи део србске ратне флотиле чинили су Неретвљани, који су били познати као најбољи морнари међу Србима. У једној великој битци на отвореном мору Срби су побједили Млечане и протјерали их са србских острва.
Друга велика опасност појавила се такође са мора, од Арапа. После арапске побједе над византијском и млетачком морнарицом у заливу Таранта 841 године, арапска ратна и трговачка морнарица плови по цјелом Јадрану све до Трста. Поново је испловио Дружак са србском поморском силом и уништио је једну цијелу арапску ратну флоту 841 године. После ових великих поморских побједа Србија је била у миру, а о краљу Светораду говори се као о једном благом, добром и праведном владару. У вријеме владавине краља Светорада имамо неких повјести о Хрватима у јужној Пољској и Чешкој. Арапски путописац Ибн Рустах, у своме делу Ал-Џарми, из 842. године, пише да се хрватски владар крунише и да се његова држава налази у сред словенске земље. Владар се зове "Свет Малик", што би, према његовом тумачењу, требало да значи владар владара. Његов заменик се зове "субанџ", а његов град у коме столује се зове Држваб.
Други арапски путописац, Кардизи, савременик Рустахов, каже да се главни град Хрвата зове Џарват. Један непознати персијски географ спомиње неки хрватски град као: Ирвад, Ирвт и Хордад. По свему овоме се јасно види да су Хрвати на северу, за разлику од Хрвата у Далмацији и западној Панонији, који су се у то време већ били србизовали, задржали све одлике једног азиског народа. Малик или Мелек је име за господара, владара, краља или слично код народа на Блиском Истоку и у средњој Азији. И ово схватање владар владара је такође поријеклом из средње Азије и потпуно је страно србском и европском свијету. Још и данас се у Ирану владар назива шахин шах, што значи владар владара. И имена хрватских градова, као: Џарват, Ирвад и Хордад, су такође имена својствена средњој Азији. Савремени хрватски историчари сматрају да су Хрвати поријеклом из Ирана. Према досадашњем степену историјске спознаје не може се тачно одредити њихова стара постојбина, да ли је у питању баш Иран или нека сусједна земља у средњој Азији. Једино што је сада доказиво јесте да су поријеклом са тих предела. Изналажење мјеста њиховог поријекла у ужем смислу и није предмет овог рада. За Хрвате у Далмацији краљ Светорад је поставио једног посебног жупана, Трпимира, 845. - 864. године, који је имао звање "жупан Хрвата". Ово је било нешто ново, јер се по његовој титули може закључити да је он био жупан свих Хрвата у Далмацији а не само нинске жупе. Он није ни боравио у Нину, него на више места и то најчешће у чисто србским градовима, а његова жупа није имала посебну хрватску територију, него је био жупан Хрвата без обзира гдје се они налазе.
КРАЉ РАДОСЛАВ И 858 – 863
Краља Светорада је наследио син Радослав, први овога имена, који је остао познат у историји као благ и доброчин човјек. У једној тада моћној и добро уређеној Србији сматрао је да и није потребна нека чвршћа краљевска власт и да се може ослонити на савјесност виших државних чиновника. Међутим, поједини банови су злоупотријебили краљеву благост, као на примјер бан Селимир, бан Лике и Крбаве, који је отказао послушност краљу 862 године. Селимир је хтио да створи своју посебну државу од Лике, Крбаве и Котара. Краљ Радослав је послао свога сина Часлава да уведе ред у побуњеном банату и наредио му да то учини на што блажи начин, као и да буде благонаклон према народу јер је побуна дјело бана Селимира. Часлав је побиједио бана Селимира, ухватио га и погубио и тако завео мир у овом банату. Краљ Радослав је потом дошао у Котаре 8б2 године, гдје га је народ дочекао са великим одушевљењем. Краљ је почео да кори и кажњава војне старјешине, зато што су чврстом руком увели ред и мир, што изазва велико незадовољство и побуну у војсци. Побуњеници, на челу са челником Милутином, хтјели су да збаце краља. Видећи да су побуњеници у премоћи, краљ Радослав је побјегао до једне лађе и отпловио за Италију. У Италији настанио се са својом породицом у Риму и тамо је и умро, не покушавајући да се врати на престо. У вријеме владавине краља Радослава, моравски кнез Ратислав је затражио од византијског цара Михаила ИИИ, 858 године, да му пошаље проповједаче који хе проповједати народу хришћанство на србском језику. Моравска је била већином покрштена од стране њемачких свештеника, који су говорили њемачки или латински језик и које народ није волио. Цар Михаило је послао браћу Константина и Методија, који су били Срби поријеклом, из Солуна, и у служби византијског Двора. Они су на путу за Моравску крстили бугарског хана Богора, кога Срби називају Борис, и један дио његових великаша. Солунска браћа су проповједала у Моравској на србском језику и због тога су били нападнути од Римске Цркве. Они су на нападе одговарали: "На коме језику Бога моле на томе и проповед". Али, како стара пословица каже: "Не вјеруј Ахенима ни кад поклоне доносе!"
Умјесто употребе србице, старог и свуда познатог србског писма, које су тада сви Срби употребљавали од Јадрана до Сарматика, Константин је сачинио нове писмене знаке, једну нову азбуку, тако звану глагољицу, која је била неподесна за употребу, а сврха њеног стварања је - цијепање србског културног јединства. То је било у циљу политике цариградског Двора и атавистичке грчке мржње и зависти према Србима. Свети Јероним је за превод хришћанских књига на србски језик употребљавао србицу, коју тада нису називали азбуком, него буквицом. И готски епископ Улфила је за црквене и вјерске потребе употребљавао једну врсту србице. Касније је грчко свештенство, уз помоћ србског свештенства, прогласило србицу "ћирилицом" у част Константина ствараоца глагољице, чије је иночко име било Кирило. Ослањајући се на ову подвалу, сипане су клевете са разних страна, а што се чак и данас чини, да Срби нису имали писмености па чак нису били ни хришћани док нису дошли византански агенти и донијели им писменост и вјеру, У свјетлу историске и језичке науке стоји, чињенично доказиво, да су Грци примили писменост од Срба а не обратно.
КРАЉ ЧАСЛАВ 863-865
Око годину дана послије бјегства краља Радослава у Италију, његов син Часлав је крунисан за краља Србије. У вријеме краља Часлава у Панонији је владао неки Владислав, као владар панонских Срба. Владислав је намјеравао да прошири своју државу на штету државе краља Часлава и упао је са војском у Срем, 864. године. Дошао је био до близу Сирмиума и ту га је Часлав пресрео. Код краља Часлава налазио се извесни Тихомил, син једног великог племића Будислава, господара града Рабика. Тихомил је раније био на Двору краља Владислава. Часлав је послао Тихомила у Владиславов логор да га на превару убије, што је Тихомил и учинио. Владиславова војска је разбијена и протерана. За награду Часлав је поставио Тихомила за жупана Дринске жупе, која је била доста велика. Преживјеле Владиславове војсковође спремале су освету Чаславу и 8б5. године ушле су кришом у Срем са малим одредима војске. Часлав се тада налазио у Срему и ту су га изненада напали у његовом логору, убили и бацили у реку Саву. Десило се да је Часлав убијен готово на истоме мјесту гдје је убијен и Владислав.
КРАЉ ПАВЛИМИР - РАТНИК 926-942
У одсуству владара и јаке централне управе Србија је тешко страдала од напада Византије, Угарске, Арапа и на крају Бугара. Византија је успоставила своју топархију у Далмацији, у Рашкој су смењивани банови и жупани час од Византинаца а час од Бугара; Мађари су запосјели сву земљу на сјеверу Србије, између Саве, Драве и Дунава. Најбоље се држала територија првобитне Србије: Неретвљанска област, Хум, Требиње и Дукља, под Михаилом Вишевићем. Михаило је био прво у савезу са бугарским царом Симеоном, па затим је ступио у савез са византинским царом Романом Лакапеном 924. године. Роман је тада уступио Михаилу Дубровник и Котор и дао му титулу проконзула. Византија је била снажно потиснута од цара Симеона и савез са Михаилом Вишевићем сматрала је спасоносним. Михаилова држава се називала Србијом, иако је у ствари била само један дио Србије. На глас о Михаиловом савезу са Романом, цар Симеон прекида ратовање против Византије и иде са војском на Србију, 926 године. Симеон је прво ушао у Рашку и смијенио тамошњег жупана и на његово мјесто поставио Љутомира, а затим ушао у државу Вишевића. Овај Симеонов упад у Србију као да је тргнуо Србе и упутио да траже обнову краљевине и јединства државе. Зато се одлучише да траже повратак из Рима потомка династије Оштривојевића, Павлимира, сина Петриславовог и унука краља Радослава. По њега је отишао, са пратњом од 50 ратника, један од потомака старих дукљанских жупана, са једном дубровачком лађом. Павлимир стиже са овом пратњом у Дубровник и одатле долази у Требиње. У Требињу, Павлимир сазива Велики Сабор, и на томе Сабору је крунисан за краља Србије. Једино представници из Рашке нису дошли на Сабор, јер их је у томе онемогућио жупан Љутомир, који је био на страни цара Симеона. Крунисање је обављено у Требињу које је уједно проглашено за нову престолницу Србије. Скадар су тада држали Византинци, а Сплит је био у византинској топархији топарха Томислава. Баш у вријеме Павлимировог крунисања у Требињу цар Симеон је опсједао град Дукљу. Нови краљ Србије је одмах прикупио војску у Требињу и кренуо у Дукљу против Симеона. У Дукљи Симеон је тешко поражен да је морао да се спасава бјегством из Србије, 926. године. Следеће године Симеон је умро. После побједе над Симеоном краљ Павлимир кпеће у Рашку против жупана Љутомира. Поразио је Љутомира на ријеци Лиму и потом повратио Рашку Србији. Затим Павлимир иде на сјевер против Мађара, изгони их из Срема, и склапа са њима уговор о миру према којем је граница између Србије и Угарске утврђена, западно од Срема, ријека Орљава и узводно ријека Сава. Сјеверна граница Срема била је на Дунаву и на Драви. Затим Павлимир иде преко Босне на запад све до Истре и враћа се преко Далмације. О топарху Томиславу нема ни помена, једино што се о њему зна јесте да га је нестало 928. године, тачно у вријеме Павлимировог проласка кроз Далмацију. За новог жупана Хрвата краљ је поставио једног Србина по имену Чедомира. Краљ Павлимир је назван, по својим великим ратним успесима, Ратник, на латинском језику Беллум, што дословно значи - Рат. То име је краљ дао једном граду у Рашкој после побједе над жупаном Љутомиром. После побједе над Мађарима у Срему, поље на коме је побједа задобивена назвао је Цампо Беллино. Западна Славонија и данашња Хрватска, сјеверно од реке Саве, остале су под управом Мађара. После црквеног сабора у Сплиту, словенска литургија је забрањена у "Хрватској", а одржала се у Славонији, Далмацији, Истри, Босни и Србији. Луј Леже подразумјева овдје под Хрватском само тзв «загорску» Хрватску. У свима овим покрајинама, што их овде набраја, одржала се словенска литургија, уствари србски језик у литургији, баш зато што је све те покрајине краљ Павлимир ујединио у обновљену Србију.
КРАЉ ТЈЕЦИМИР 942-962
Тјецимир је син краља Павлимира Ратника, кога је отац поставио на положај жупана Требиња, одмах по своме крунисању 92б. године. Тјецимир је био ожењен са кћерком жупана Чедомира, кога је потом краљ поставио за жупана Хрвата. Из овог брака је имао два сина: Прелимира и Крешимира.
Млечани су покушали, 942. године, да заузму нека србска острва у Јадранском Мору. Сада су поново, као и раније, Неретвљани били ударна србска поморска сила и они су истјерали Млечане са србских острва. Млетачки дужд Пиетро Кандиано ИИИ је затражио мир и склопио мировни уговор са Србима, који је потом и његов наследник обновио. У ово време Хрвати у Србији нису имали своје посебне политичке управе, а ни црквене. Жупан Чедомир је био само један од краљевих чиновника. У западној Панонији Хрвати су били под Мађарима. Једини независни Хрвати били су они у Чешкој и Пољској. Арапски писац Ал-Масуди, у делу "Муруг ат танбит", пише 943. године, да народ који он назива Хорватин, се налази близу државе Прага, изнад Мађара. У "Листи" прашке епископије из 1086. године, спомињу се двије скупине Хрвата: Хроуати у Чешкој и Хровати у Пољској. Краљ Тјецимир је послао свога млађег сина, Крешимира, да замени свога деду Чедомира на положају жупана Хрвата, 942. године. У Србији се у то вријеме запажала самовоља код многих великаша, па је краљ Тјецимир морао да пође са војском из Требиња и да их све натјера на послушност.
Византинци су упали у Рашку и протјерали тамошњег бана. Краљ Тјецимир је протјерао Византинце и вратио бана на свој положај, 946. године. Приближно времену ових догађаја био се побунио бан Босне, и краљ је против њега послао своје синове: Крешимира жупана Хрвата и Прелимира са јаком војском. Крешимиру је тада помагао неки хрватски великаш по имену Аволо. Побуњени бан од Босне је био поражен и убијен. Прелимир је оставио своме брату Крешимиру управу над Босном и вратио се са војском у Требиње. Сада је Крешимир, као бан, владао над Босном и Либурнијом. После извесног времена Крешимир је уступио босански банат свом ванбрачном сину Лељеху, а он задржао само управу над Либурнијом. Добивши Босну на управу Крешимир је од жупана постао бан и то звање је задржао када је предао управу над Босном, називајући се "баном Хрватске". Тако је Крешимир Оштривојевић постао први бан Хрватске, под којом се тада подразумјевала Либурнија. По томе питању шта је била Хрватска а шта Либурнија, Прико Де Сент-Мари је врло прецизан. Он каже да Хрватска одго-вара Либурнији, а затим мало даље каже да су Либури били од ријеке Зрмање до ријеке Крке. Треба напоменути да ни у томе времену Либурнија није била насељена само Хрватима, него и Србима. Хрвати нису још тада сматрани Србима, односно Словенима, и прављена је разлика између Словена и Хрвата.
КРАЉ ПРЕЛИМИР 962-990
Последња година владавине краља Тјецимира била је обиљежена борбама у неким пограничним крајевима Србије. Нови краљ, Прелимир, постигао је, одмах по ступању на престо, неколико војних побједа, завео ред и учврстио своју власт у цијелој Србији. Византија је поново напала Србију и ушла са војском у Рашку. Бан Рашке се спасао бјегством и дошао код краља Прелимира у Оногошт, где се тада краљ налазио као гост код жупана Оногошта. Са баном је био и његов син Радиград и кћерка Прехвала. Ова банова кћерка је била чувена по лепоти и краљ је узео за жену, одмах ту у Оногошту. Затим иде са војском у Рашку, изгони Византинце и враћа бана на своју дужност. Из овог брака са Прехвалом, Прелимир је имао четири сина: Хвалимира, Болеслава, Драгослава и Свевлада. Сва четири сина је, када су поодрасли, поставио на положај банова и то: Хвалимира у Дукљи, Болеслава у Требињу које је још увек било престолница Србије, Драгослава у Хелманији ( Хелму, Хуму), коју неки пишу као Хернанија, банат који одговара приближно данашњој западној Херцеговини и дјелу Далмације. Хелманија је на сјеверу почињала од ријеке Саве а на југу се завршавала на Јадранском Мору, између ријеке Крке на западу и до иза Биокова на истоку, обухватајући и жупу Имотски. Свевлад је добио банат Подгорје, који се налазио сјеверно од баната Требиње, обухватајући на истоку Пиву и на западу Раму.
Прелимиров брат Крешимир је био бан Хрватске и његов банат се простирао између ријека Крке и Зрмање. "Жупе: Лика, Крбава и Гацка чиниле су један посебан банат."Бан Крешимир је умро 980. године. Његов старији син, Светослав, покушао је да га наслиједи на положају бана, али млађи брат, Држислав, се побунио против њега и отео му банат. Краљ Прелимир је сахрањен у цркви Св. Петра у Рашкој.
КРАЉ СИЛВЕСТАР 990-994
Краља Прелимира је наслиједио његов рођак, Силвестар, који је прије доласка на престо Србије био на дужности бана Босне. У вријеме владавине краља Силвестра, бан Хрватске, Држислав, затражио је од византинског цара Василија ИИ симболе краљевског достојанства. Василије је послао Држиславу неке владарске знаке, не зна се тачно какве, под условом да он и његови потомци плаћају годишњи данак византинском цару. Цар Василије је дао Држиславу титулу "царски епарх", а сам Држислав се називао краљем "Далмације и Хрватске". Узимајући ову титулу Држислав је откривао своје намјере да он не жели само да буде краљ Хрватске, него у првом реду да буде краљ Далмације. Уосталом, Хрватска је била само један мали банат који није прелазио оквире старе Либурније. Тако је Држислав Оштривојевић, унук краља Тјецимира, потом назван Стефан Држислав, постао први краљ Хрватске. Хрвата је било у следећим општинама: задарској, бенковачкој, книнској, шибеничкој, сињској и нешто мало у сплитској. Краљ Силвестар није хтио да призна Држиславу краљевско звање и спремао се на војни поход против њега 994. године. До похода није дошло јер је Силвестар изненада умро. Тако је србска династија Оштривојевића постала и хрватска династија и оснивач хрватског краљевства.
КРАЉ ТУГИМИР 994-1000
Краљ Тугимир је био син краља Силвестра. Једно од његових значајнијих дјела било је изградња новог града Рибнице (Подгорице), 995. године,
Пошто су Хрвати добили тако лако своје краљевство постали су кочоперни и отпочели са нападима на своје сусједе нарочито слободне градове. Да би се одбранили од ових хрватских напада Задрани затражише помоћ од Србије, молећи да им пошаље упомоћ неретвљанску флотилу. Градови на Кварнерима затражише помоћ од Млетака. Млечани су били савезници и под заштитом Византије па је византински цар Василије ИИ хтио да искористи ову прилику да заузме Далмацију. Пошто је он био заузет на другој страни, наговорио је Млечане да то ураде за њега. Цар Василије даје млетачком дужду Пиетру Орсеолу ИИ титулу "протоспатора и стратега цијеле Далмације" и шаље га да заузме далматинско приморје. Орсеоло је прво протјерао Хрвате са Пага, 998. године, а затим дошао у Задар и ту примио изасланике Раба, Крка и Осора, који су га признали за свога заштитника. Краљ Држислав је саградио нови град, Београд на Мору и ту ставио своју престолницу, јер није имао под својом управом ни једно од значајнијих места у Далмацији. У Србији су тада постојала два града тога имена: Београд на Дунаву и Београд испод Томора. Пошто је свуда био тучен и потискиван Држислав настоји да добије мир од Орсеола и шаље му у Задар једно посланство са богатим поклонима. Дужд није хтио да прими ни посланство ни поклоне. Тек следеће године, у Трогиру, Орсеоло је издиктирао мировне услове Држиславу. Ти услови су били изражени у пет тачака и то: да Хрвати не гусаре на мору, да се не придружују Србима, да не чине штету слободним далматинским градовима, да за земљу коју обрађују,а која није њихово власништво плате власнику земље десетину, да риболов буде под условом који им поставе Далматинци и да краљ Држислав дадне свога сина Стефана за таоца. И град Сплит се ставио под заштиту дужда Орсеола, у који је он стигао 1000. године. Те године су вођене дуге и оштре борбе између Срба и Млечана за Корчулу и Мљет, који су на крају остали у србским рукама. Тако су далматински градови, осим Дубровника, пошто су били више од 50 година у саставу Србије, поново пали под византинску заштиту, са непосредном млетачком управом.
КРАЉЕВИ: ХВАЛИМИР 1000.-1002.; ПЕТРИСЛАВ 1002.;
ВЛАДИМИР ИИ 1002.-1011.; И ДРАГИМИР 1011.
Краља Тугимира је наследио најстарији син краља Прелимира, Хвалимир. Он је остао посебно познат као градитељ градова: Коњица и Вијенца на ријеци Врбасу. Владао је кратко вријеме и оставио је Србију тројици својих синова на управу: Петриславу, Мирославу и Драгимиру, подјеливши државу на три дијела. Одмах после Хвалимирове смрти његови синови су одлучили да уједине сва три дијела под једним владаром. Драгимир је предао свој дио брату Мирославу, а овај одлучи да све преда најстаријем брату Петриславу. На путу код свога брата у Скадар, Мирославу се преврнула лађа на Скадарском језеру и он се утопио. Тако је Петрислав остао сам као владар, али није ни он имао цпехе, исте године је напрасно умро и наслиједио га је његов син Владимир ИИ. Тек што је ступио на престо Владимир је био напа-днут од новог србско-бугарског цара Самуила Николића. Краљ Владимир није желио да се води рат међу Србима и настојао је да одврати Самуила од ратних намјера. Ствар се свршила тако што се Владимир оженио Самуиловом кћерком Косаром 1002. године, и два владара су постали пријатељи и савезници. Самуило је умро 1010. године и наслиједио га је син Радомир. Византински цар Василије наговара Радомировог рођака Владислава да убије цара Радомира и да он буде нови цар и византински савезник. Владислав стварно убија из потаје цара Радомира 1011. године. Бојећи се да би Владимир могао осветити Радомира, који му је био шурак, Владислав позове Владимира у госте и убије га, у цркви, у тренутку када се Владимир сагнуо у молитви. На престо Србије долази Хвалимиров син Драгимир, који је раније предао свој дио краљевине своме брату да би Србија остала уједињена. Цар Василије је потплатио једну групу завјереника из Котора да убију краља Драгимира, приликом његове посете Котору. Ови завереници су убили краља Драгимира у цркви Светог Гаврила, испод Котора, 1011. године. Послије тога цар Василије је запосјео Скадар и ту поставио своју војну посаду и своје повјеренике да управљају Србијом. Ова убиства владара и све ове несреће око престола потпуно су парализовали Србију и омогућили Византинцима и Млечанима да се учврсте у Далмацији. Хрватски краљ Држислав је задржао своју титулу и краљевину која није била већа од једног среза.
КРАЉ ДОБРОСЛАВ I ВОЈИСЛАВ 1024.-1065.
После убиства краља Драгимира у Котору, његова жена је побјегла са сином Доброславом, у наручју, код бана Рашке. Византинци нису били посјели Рашку и Босну и није познато да ли су тамошњи банови, бар формално, признавали врховну власт цара Василија или не. Бјегство краљичино у Рашку је доказ да Рашка није била посједнута и тако је наследник србског престола био спашен. Краљица је родила сина у жупи Дрина, у Србији, у мјесту Брусна ( код данашње Фоче, Република Србска).
У Далмацији је после смрти краља Држислава, дошао из Млетака његов син Стефан и крунисао се као краљ Далмације и Хрватске. Стефан је одрастао у Млецима и оженио се са једном млетачком племићкињом, па када је дошао у Далмацију дјеловао је као странац. Краљевић Доброслав је одрастао у Рашкој и био је изузетно обдарен, како тјелесно тако и умно. Иако је по годинама био још дијете, дјеловао је као зрео човјек. Доброслав је дошао у Скадар, 1024. године, и одмах су Срби побили све византинске чиновнике и посаду и прогласили Доброслава за краља. Чим је цар Василије дознао шта се догодило у Србији, дигао је велику војску и пошао да он лично поврати пређашње стање. Византија је у то вријеме била врло моћна, најмоћнија од времена цара Јустиниана. Млади краљ Доброслав је изишао са својом војском пред Василија и поразио га у једној великој битки код Бара 1025. године. Доброслав је имао великих личних заслуга за ову велику побједу, јер је показао изузетну храброст и способност великог војсковође. Битка је одлучена захваљујући једној смјело изведеној стратагеми младог краља. Иако поражен, Василије је имао још врло бројну војску и покушао је да је спаси одступањем у правцу истока. Доброслав га је пратио у стопу и у другој битки, на реци Дриму, потпуно потукао. Ове побједе су биле пресудне за Србију и фаталне по Византију. Византинци су извели још два напада на Србију и оба пута били до ногу поражени. Због ових великих успјеха, као војсковођа, Срби су назвали краља Доброслава - Војислав!
Послије побједе над Византијом, Војислав је завладао над Бугарском, Рашком, Србијом, Босном, Ликом, Крбавом и горњом Далмацијом.
Сплитски архиепископ је сазвао покрајински црквени сабор у Сплиту 1025. године. Идући на овај сабор, епископи из Котора, Бара, Улциња и Свача, укрцали су се на једну лађу и када су били испред хварског рата, бура је потопила ову лађу. Сва четири епископа су ту настрадала. Овај случај је послужио као повод да епископи источне Далмације затраже од папе да се одвоје од епископа западне Далмације. Папа Бенедикт ИX је обновио стару Дукљанску(Србску) Архиепископију са сједиштем у Бару, гдје се и данас налази. Стефан краљ Далмације и Хрватске је умро 1048. године и наслиједио га је његов син Петар, који је узео назив Крешимир ИИИ, у част бана Крешимира, а био је трећи краљ по реду. Петар се обраћа византинском цару Исаку Комнену, 1057. године, изјављује му своју покорност и моли га да му повјери управу над далматинским градовима, који су тада били под управом Млечана, Цар Исак прихвата молбу и даје Петру титулу "протоспатора и капетана Далмације". Петар је добио титулу али не и градове, јер су се Млечани одупрли царевој наредби. Петар је ипак добио град Задар, јер се овај град побунио против Млечана и ставио се под заштиту Византије.
Пошто је учињен коначни расцеп између источне и западне Цркве, 1054. године, Петар се ставља на страну латинске Цркве, у нади да би му папа могао помоћи да добије далматинске градове. Али, не само Срби који су били бројни у његовој краљевини, него ни Хрвати нису били вољни да слиједе латинску Цркву. Због тога је сазван црквени сабор у Сплиту, 1059. године, коме је преседавао неки папин легат Мајнард. Циљ овога сабора је био да се уведу промјене у црквеном животу у Далмацији. Све до овога сабора Хрвати су били православни иако су 180 година били под надлежности римске Цркве. Још у то вријеме све хрватско свештенство је живјело и служило по законима источне Цркве.Пошто у Петровој држави нису живјели само Хрвати, него и врло бројни Срби, они су се одупирали насилној латинизацији Цркве. Треба знати да је тада једини Београд (Биоград на мору)имао углавном хрватско становништво и ни један други град у Далмацији. Отпор латинизацији Цркве имао је своје средиште на Крку гдје је под вођством свештеника Вука била основана једна посебна Црква. Борбе хе бити упорне и дуге, а као последица ових борби биће пад династије и пропаст хрватске државе. Један од значајнијих догађаја из времена владавине краља Војислава јесте долазак Шћипетара у Србију, 1043. године. Шћипетари су поријеклом са Кавказа, из данашњег Азербејџана. Арапи су једно вријеме држали Азербејџан и они су довели један дио Шћипетара на Сицилију, као своје помоћне јединице. Са ратницима ишле су и њихове поро-дице. Византинци су преузели Сицилију од Арапа, 980. године, и ту су затекли Шћипетаре. Пола вијека Шћипетари су живјели под византинском власти на Сицилији и у јужној Италији. Византија је напала Србију 1042. године и тај њен напад је завршен потпуним поразом византинске војске. Пораз је био велики и врло тежак да је изазвао нереде у Византији. Византински војвода на Сицилији, Ђорђе Манијак(презиме Мањак, од Вукодола), побунио се против царице Зое и Константина ИX и пошао са својом војском на Цариград, 1043. године. У саставу Манијакове војске са Сицилије били су и Шћипетари као помоћне чете. Искрцао се у Драчу, који је био србски град, јер је због ратног стања између Византије и Србије уживао извесну србску наклоност. У борби са царском војском, код Дојрана, Манијак је погинуо и његов подухват је пропао. Шћипетари нису могли да се врате на Сицилију нити су могли да остану на византинској територији, па су тражили да се населе негдје у Србији. Краљ Војислав им је дозволио да се населе у једном брдском слабо насељеном предјелу у околини Рабана, источно од Кроје.
КРАЉ МИХАИЛО 1065-1084
У вријеме краља Михаила Србија је била моћна држава као и у вријеме његовог оца Војислава. Захваљујући баш тој чињеници Михаилу није било тешко да успостави добре односе са римском Црквом и са Византијом. Цар Алексије И Комнин је успоставио мир са Србијом, дао краљу Михаилу титулу протоспатора, што значи велики штитоноша. Пошто је србска краљица рано умрла, Михаило се жени са Алексијевом нећаком и тако учвршћује пријатељство са Византијом. Алексије се одрекао права византинских царева на заштиту Дубровника и то право пренео на краља Михаила. Ово је у ствари било само испуњавање једне правне формалности, пошто је Дубровник већ одавно био у саставу Србије. Умро је краљ "Далмације и Хрватске", Петар Крешимир, 1069. године, који је за свога наслиједника био одредио нећака Стефана. Због нереда у његовој држави, око црквених питања, Стефан није могао да се крунише нити да стварно наследи престо. Србски бан Захумља, Славић, кога у неким списима називају и као Славац или Славиша, ушао је са својом војском у Стефанову државу, сву је запосјео и натјерао Стефана да се склони у манастир Светог Стефана код Сплита, 1070. године. Сплит и овај манастир су били под млетачком власти. Тако је окончао овај огранак Оштривојевића, краљева "Далмације и Хрватске", а уједно је укинута ова држава. Побједом бана Славића поново је успостављен суверенитет Србије над цијелом Далмацијом. Истовремено, бан Славић је предузео чишћење Далмације од Млечана и Византинаца, у чему је имао велику подршку тамошњег народа, јер је Славић спречавао насилну латинизацију Цркве. Присталице латинизације Цркве позвале су у помоћ Нормане, из Италије. Договорен је састанак између бана Славића и норманских вођа на острву Вису 1075. године. Приликом тога састанка Нормани су на превару заробили и погубили бана Славића. Присталице латинизације Цркве које је предводио сплитски архиепископ Лоренцо, потражише новог кандидата за краља у личности Дмитра Свинимира, угарског бана западне Славоније. Овај Свинимир је био ожењен са Јеленом кћерком угарског краља "Светог" Стефана. Архиепископ Лоренцо га је наговорио да се као нови краљ стави под покровитељство римског папе. Папа Григорије ВИИ послао је Свинимиру знаке краљевског достојанства и свога легата да га крунише. Крунисање је обављено у цркви у Сплиту 1076. године, то јест у граду који је био под млетачком управом. Било је договорено да данак који су краљеви Далмације и Хрватске плаћали до тада византинском цару, у износу од 200 византинских дуката, од сада да буде плаћан папи. Приликом крунисања Свинимир је поднео заклетву на покорност и верност папи. Заклетва почиње са: "Ја Дмитар који се зовем и Свинимир ..."
Свинимирова држава је била, по пространству, дотада највећа држава краљевине Далмације и Хрватске, и обухватала је далматинске и посавске Хрвате. Посавска Хрватска је била: од ријеке Раше у Истри до Купе и Сане, и на сјеверу до Драве; између Купе, Саве и Драве. Што значи да је на западу почињала са ријеком Рашом где је доста често била западна граница Србије. Овој посавској Хрватској је у време Свинимира присједињен и предео далматинске Хрватске, између река Крке и Зрмање. Свинимирово раскидање са Византијом и стављање под власт папе није могло проћи без тежих последица, јер је то краљевство, у ствари, било од почетка па све до тада једна византинска топархија, епархија или тема. Далматински градови под византинском заштитом, иако су у њима били присутни византински савезници Млечани, били су под управом једног царског чиновника са чином капетана. Никада Хрвати нису добили ове градове, нити је династија која је над њима владала. У време Петра Крешимира византински капетан у Далмацији био је извесни Лав. У свим тим градовима црквени обред је био по начину источне Цркве.Византија није тада била у могућности да путем силе поврати своја права на краљевину Далмацију и Хрватску, па цар Алексије преноси своја права на ову тему на свога савезника и штићеника дужда Витала Фаледра, 1085. године. Фаледро је тада узео титулу: "Војвода Венета, војвода Далмације и Хрватске и царски протосеваст." То је у ствари значило да је Фаледро законити владар Далмације и Хрватске и да је Свини-мир узурпатор. Пада у очи и то што Фаледро не узима титулу краља Далмације и Хрватске, него остаје при млетачкој титули војводе (дужда), што је нижа титула од краљевске. Из овога се може закључити да Венеција и посебно Византија нису признавале ту државу за краљевину, нити пак за самосталну државу, него су је сматрали једном византинском провинцијом.
КРАЉ БОДИН 1085-1111
По смрти краља Михаила његови бројни синови су се договорили да наследник престола буде Бодин, који је био најмлађи син краља Михаила из првог брака. Пошто се Бодин налазио тада заточен у Антиохији, његов старији брат, Радослав ИИ, привремено је вршио краљевску дужност. Срби су ослободили Бодина из Антиохије путем једног вјештог упада у тврђаву у којој је био заточен и на начин о коме би се могао написати велики повед. Бодин је ступио на престо Србије 1085. године. То је био човјек великих способности и велики државник. Одмах по ступању на престо Бодин је прокрстарио Србијом и смијенио непослушне банове и друге чиновнике и на њихова места поставио одане и савјесне људе. У Рашкој је поставио два бана: Волкана и Марка, а у Босни бана Стефана, сва тројица су били људи са Бодиновог Двора.На западу, Бодинова Србија је обухватала Лику и Крбаву и . Далмацију до ријеке Крке. Сјеверна граница Србије била је на ријеци Сави и дуж ове ријеке све до Уне. Краљ Дмитар Свинимир је убијен од Хрвата на далматинском Косову 1087. године, из освете због насилне латинизације Цркве. Он је на самрти проклео Хрвате: "Дабогда вазда Хрвати били и никада краља свога језика не имали!" Ово проклество чудно звучи и из њега се може закључити да Свинимир није био Хрват, јер он ставља само језик као заједничко са њима. Хрвати су тада сви говорили србским језиком, али били су један посебан народ који је само говорио србским језиком. Ми заиста и незнамо ко је био тај Свинимир, једино што се да разумјети јесте да је био неки племић, пошто је био ожењен кћерком угарског краља, а био је на дужности бана. Он је био последњи краљ Далмације и Хрватске, а краљевство је трајало тачно један век. Свинимиров син, Радован, није могао да наследи свога оца због великих нереда који су настали послије убиства краља. Вођене су борбе за власт између краљице Јелене и неког Стефана. Нереди су прекинути тиме што је Јеленин брат, угарски краљ Владислав, дошао са војском и запосјео цијелу Свинимирову краљевину, 1089. године. Никада више та краљевина није била обновљена, остала је само једна покрајина угарске краљевине. Краљ Владислав је поставио свога братића Алма да у својству војводе управља земљама бивше краљевине, 1091. године. Алмов брат Коломан биће први и последњи од угарских краљева који ће це 1102. године крунисати у Београду на Мору и као краљ "Далмације и Хрватске". Угари нису држали ни до те формалности, а међу бановима које су они постављали да управљају "Хрватском" било је више Срба него Хрвата, почевши од трећег бана по реду - Белоша. Хрватско краљевство је нестало баш у вријеме владавине једног од највећих србских краљева - Бодина. Та њихова краљевина је од свога постанка до свога нестанка била србско-хрватска краљевина у правом смислу те речи. Створена је од једног огранка србске династије и на територији Србије, са мјешовитим србско-хрватским становништвом. Она никада није имала у своме посједу данашњу Далмацију, него само један њен дио. Никада није имала у своме посједу Лику и Крбаву, а да и не говоримо о Босни или Херцеговини. Никада, такође, није имала у своме посједу градове: Задар, Трогир и Сплит, а да и не говоримо о Дубровнику или о градовима на Кварнерима. Уколико би се постављала нека историјска права на основу постојања, од једног вијека, ове краљевине, та права су на првом мјесту србска, па тек на другом мјесту хрватска. Од почетка 12-ог вијека па до наших дана, државни односи, што се тиче територија и граница, то су односи између Србије и Угарске, Србије и Венеције, Србије и Турске, и Србије и Аустрије, а никада то нису били односи између Србије и Хрватске.
Постави коментар