Потичем из једне сасвим обичне породице - стара ми је финансијски директор, нема уврх главе двије миље плату. Старом пензија дупло мања, но срећом заради нешто са стране од продаје својих књига (ко кад у нас народ воли више књигу прочитати но печења се најести). И тако се патимо годинама, а држави ни на крај памети да нас малко погура. Ја већ дуги низ година студирам, а нико ме не пита како то финансијски издржавам. Криза притисла, а трошкови стижу са свих страна: треба платити служавке, баштоване, чистача базена, путовања.. – мени за факултета остане мизерија.
Да немам нешто стипендија не би имао ни за копирање књига. Наша дивна општина се испрсила са 100 Крепалих Марки мјесечно, тако да имам бар за допуне. Поред ње имам и републичку од 200, и предсједничку од 400 КМ. И сад сви очекују да ја од тога прегурам читав мјесец. Па то ми не може бити ни за провода.
Сва срећа те ме звали из Сарајева, нуде ми њихову стипендију од 600 КМ само зато што сам добар Србин. Културни, фини људи, ко би рекао, имају обзира, не знам шта се ови наши стално жале на њих. Ко каже да се не исплати србовати.
Потом дође неки декица пензионер, каже имају стан вишка јер су збринули све пензионере, па да ми га ПИО препише. Тако ме ували у велику папирологију, не мислећи на моје обавезе ка факултету. Продао сам тај станчић за 50.000 те сад могу да одахнем бар годину дана.
Говоре ми да има и нека Сорош стипендија, која би ме сигурно извадила из бедака, само си дужан стално слати извјештаје у иностранство о стању у држави и околини. Но ту сам одбио, да сам хтио толико да читам, читао би додатну литературу из испита.
Видим неке колеге се сналазе и продавају шибицу траве ценера. Лијепо је то што се омладина тако рано учи пољопривреди и бизнису, само ми није јасно ко плаћа толико кад траве има свуда наоколо и то џабе. У мом селу је чак стоци дају.
Ја срећом имам мало имућнију родбину (улојили се од дебелих професорских плата) па их обилазим једном мјесечно и сакупљам прилоге за моје студирање као какав просјак. Но, дајем вам часну ријеч, да ко год од њих претекне вратићу му од пензије.
Опет највише морам да захвалим старцима. Без њихове финансијске инекције би гладовао и засигурно спао испод 100 кг. Замислите те бруке, па која би ме онда погледала! Срећом секе се удале па ме припазе, пошаљу по пршуту своме бату да има шта глоцнути. Цуру обично тражим по околним селима, не би ли тако наварао себи мало кајмака и које јање, треба ипак доста енергије за студирање. Још ако уведу од идуће године бесплатна пића за све студенте на буџету, свудје ме.
Е једино да ме ко за кола погура. Знате ли ви како је када се возите као обичан пучанин а сви вас гледају и смију се? Како је када професор паркира до вас ауди А8, а ви се брукате са А6? А државу се то не тиче. Дају ти неке биједне стипендијице, и то из више пута, добио сам чукљеве на ногама идући до банкомата – час ова час она стипендија, па старци, па досадна родбина – смучили су ми се. Ако нећете послати бар сома одједном што ме патите?
Нико не разумије патње нас студената ни да се заузме за нас. Ја апелујем на владу да нас помогне, иначе одох у Федерацију, они ће знати да ме цијене (чуо сам у њих има и стипендија која се даје по килажи – е ту бих тек остао добар).
С овим што добијам једва оброке платим. Још и не знате како је стално јести само са роштиља, мучи ме киселина у желуцу, надуо сам се ко жаба. Плус кад морате сваки пут чекати конобара по пола сата за свако јело три пута на дан – које је то тек губљење времена, није ни чудо што оволико студирам.
И на крају, кад завршиш факултет (ако те претходно жгаравица не убије), шта те чека – у најбољем случају посао са платом од једне миље, који ћеш добити ако имаш среће након двије олимпијаде (кажу 2022. године ће бити у Републици Горње Поље). Од плате нећу моћи ни изласке подмирити. Од чега стан да купим? Како ви мислите да се ја оженим? Чиме породицу да издржавам? И онда се чудите што нам наталитет опада. Ја само тражим шансу – за бољи живот!!!
(Вук Петровић Ашкраба)
Да немам нешто стипендија не би имао ни за копирање књига. Наша дивна општина се испрсила са 100 Крепалих Марки мјесечно, тако да имам бар за допуне. Поред ње имам и републичку од 200, и предсједничку од 400 КМ. И сад сви очекују да ја од тога прегурам читав мјесец. Па то ми не може бити ни за провода.
Сва срећа те ме звали из Сарајева, нуде ми њихову стипендију од 600 КМ само зато што сам добар Србин. Културни, фини људи, ко би рекао, имају обзира, не знам шта се ови наши стално жале на њих. Ко каже да се не исплати србовати.
Потом дође неки декица пензионер, каже имају стан вишка јер су збринули све пензионере, па да ми га ПИО препише. Тако ме ували у велику папирологију, не мислећи на моје обавезе ка факултету. Продао сам тај станчић за 50.000 те сад могу да одахнем бар годину дана.
Говоре ми да има и нека Сорош стипендија, која би ме сигурно извадила из бедака, само си дужан стално слати извјештаје у иностранство о стању у држави и околини. Но ту сам одбио, да сам хтио толико да читам, читао би додатну литературу из испита.
Видим неке колеге се сналазе и продавају шибицу траве ценера. Лијепо је то што се омладина тако рано учи пољопривреди и бизнису, само ми није јасно ко плаћа толико кад траве има свуда наоколо и то џабе. У мом селу је чак стоци дају.
Ја срећом имам мало имућнију родбину (улојили се од дебелих професорских плата) па их обилазим једном мјесечно и сакупљам прилоге за моје студирање као какав просјак. Но, дајем вам часну ријеч, да ко год од њих претекне вратићу му од пензије.
Опет највише морам да захвалим старцима. Без њихове финансијске инекције би гладовао и засигурно спао испод 100 кг. Замислите те бруке, па која би ме онда погледала! Срећом секе се удале па ме припазе, пошаљу по пршуту своме бату да има шта глоцнути. Цуру обично тражим по околним селима, не би ли тако наварао себи мало кајмака и које јање, треба ипак доста енергије за студирање. Још ако уведу од идуће године бесплатна пића за све студенте на буџету, свудје ме.
Е једино да ме ко за кола погура. Знате ли ви како је када се возите као обичан пучанин а сви вас гледају и смију се? Како је када професор паркира до вас ауди А8, а ви се брукате са А6? А државу се то не тиче. Дају ти неке биједне стипендијице, и то из више пута, добио сам чукљеве на ногама идући до банкомата – час ова час она стипендија, па старци, па досадна родбина – смучили су ми се. Ако нећете послати бар сома одједном што ме патите?
Нико не разумије патње нас студената ни да се заузме за нас. Ја апелујем на владу да нас помогне, иначе одох у Федерацију, они ће знати да ме цијене (чуо сам у њих има и стипендија која се даје по килажи – е ту бих тек остао добар).
С овим што добијам једва оброке платим. Још и не знате како је стално јести само са роштиља, мучи ме киселина у желуцу, надуо сам се ко жаба. Плус кад морате сваки пут чекати конобара по пола сата за свако јело три пута на дан – које је то тек губљење времена, није ни чудо што оволико студирам.
И на крају, кад завршиш факултет (ако те претходно жгаравица не убије), шта те чека – у најбољем случају посао са платом од једне миље, који ћеш добити ако имаш среће након двије олимпијаде (кажу 2022. године ће бити у Републици Горње Поље). Од плате нећу моћи ни изласке подмирити. Од чега стан да купим? Како ви мислите да се ја оженим? Чиме породицу да издржавам? И онда се чудите што нам наталитет опада. Ја само тражим шансу – за бољи живот!!!
(Вук Петровић Ашкраба)
Постави коментар