БЕОГРАД – Књига „Трећи метак“ новинара Николе Врзића и Милана Веруовића, бившег личног пратиоца Зорана Ђинђића, пред читаоцима је 11 година после убиства премијера. Она оспорава званичну верзију догађаја који је променио Србију.
Суштинска теза аутора је да је било три пуцња, а не два, и да је Ђинђић убијен хицем из Бирчанинове улице, а не из Адмирала Гепрата, како тврди правоснажна пресуда.
Врзић у разговору за „Новости“ истиче да је једини мотив за објављивање књиге „Трећи метак“ – истина о 12. марту, ономе што је довело до атентата на Ђинђића, и о последицама које је убиство оставило на Србију:
– До истине се може доћи само ако се осветле сви спорни моменти на којима се темељи званична истина о атентату, а такви су, нажалост, малтене сви на којима се та званична истина темељи.
Зашто са књигом излазите тек сада, 11 година после атентата, када су пресуде против атентатора правоснажне?
– Књига је сада написана. Пресуде су, ако се не варам, постале правоснажне и пре него што смо почели да радимо на њој. Али нису пресуде оно што нас занима већ – истина о 12. марту. Да је другачије, вероватно би наша књига изашла раније, а не тек пошто смо прикупили и проучили сву огромну грађу на којој је заснована, од судских списа и транскрипата суђења до полицијских извештаја и јавних сведочења.
Ко је имао мотив да из Бирчанинове улице испали „трећи метак“ (односно први од три метка) који не постоји у званичној верзији, а који је, по вама, погодио Ђинђића?
– Мотив за убиство Ђинђића имали су – зар не? – и они који су били незадовољни његовом политиком, а који су одмах после његовог убиства, када је та политика промењена, стекли пуно разлога за задовољство. А да је метак који је погодио Зорана Ђинђића испаљен однекуд из Бирчанинове, дакле, са сасвим супротне стране у односу на званичну истину, о томе говоре и непосредни очевици и материјални докази. Насупрот томе, званичну истину у овом, кључном делу, не подупире нити један непосредни очевидац, нити један једини материјални доказ.
Јесте ли дошли до закључка – због чега се, како тврдите, скрива истина о трећем метку?
– Три пуцња чули су сви припадници премијеровог обезбеђења, и о томе су истражним органима говорили од првог дана. Међу њима, петорица су чак и видела како трећи метак, док Зоран Ђинђић и Милан Веруовић леже погођени, погађа зграду владе. Постоје и материјални докази постојања трећег метка, а један од њих је садржан и у извештају немачке полиције. Трећи метак је, међутим, сакривен, зато што значи да је постојао и други стрелац, друго снајперско гнездо.
Зашто су Беба Поповић и Чедомир Јовановић, како тврдите у књизи, покушали да утичу на Веруовића да не излази у јавност са „трећим метком“?
– То је питање за њих. Уобичајени одговор: трећег метка нема у оптужници, прича о трећем метку руши оптужницу… Али право питање је зашто га нема? И не само трећег метка, већ и читавог низа других, још и спорнијих момената на које указујемо у књизи. Док се споменутој двојици, и осталим заступницима званичне истине, може поставити питање који је њихов интерес да на њој, тако мањкавој, толико инсистирају? Да ли је то чињеница да су и сами учествовали у њеном креирању?
Које су кључне тачке званичне верзије атентата које оспоравате књигом?
– Спорно је скоро све. Вештачења на којима је добрим делом заснована званична верзија потпуно су неодржива, супротна и законима физике и материјалним доказима и исказима сведока. Бројни материјални докази уопште нису анализирани. Чауре су пронађене одмах после атентата, али су онда неким чудом нестале па су, званично, откривене тек увече. Снајперска пушка коју описују сведоци из Гепратове имала је дрвени кундак боје махагонија, а Немци у Визбадену вештаче пушку с кундаком од вештачког материјала зелене боје, и ту пушку спајају са оним чаурама које су „пронађене“ тек увече. Са пронађене пушке нестају трагови крви затечени на њој иако је дат налог да се они испитају. Полиција сакрива аутомобил који је коришћен у атентату, а припадао је једној од наших служби безбедности. Сакрива се и траг који је водио ка Хрватској и подмеће невини човек да би се тај траг сакрио…
У поднаслову књиге пише – политичка позадина убиства Зорана Ђинђића. Јесте ли је открили? Хоће ли икад бити откривена?
– Да бисмо открили политичку позадину, вратили смо се Ђинђићевом политичком деловању; уместо накнадним тумачима, а заправо киднаперима и фалсификаторима његове политике. Реч смо дали самом Зорану Ђинђићу. Анализа Ђинђићевог политичког деловања, кроз његове речи и поступке у периоду од неколико месеци пред смрт, показала је да је он постао претња по паџ америцана на овим просторима; од односа према Хашком трибуналу коме није хтео да преда ни архиве ни генерале, због чега су нам САД и ЕУ ускраћивале помоћ, преко дејтонског поретка БиХ и постављања питања осамостаљења Републике Српске, до питања Косова и Метохије, чијем се тихом стицању атрибута независне државе противио гласно. Због свега тога је на Западу проглашаван за „новог Слободана Милошевића“, о чему је и сам говорио, па и у свом последњем интервјуу, баш вашем листу, 6. марта 2003. године. Шта се догодило после његове смрти? Ову Ђинђићеву политику су његови наследници обрнули наглавачке, тако да је оне српске претње по паџ америцана, Ђинђићевим нестанком, нестало.
Верујете ли да ће доћи време за ревизију судског процеса за атентат на Ђинђића?
– Далеко је важније, као што сам већ рекао, да јавност Србије дође до истине о убиству свог премијера. Истина је лековита. У супротном, ако до тог лека не дођемо, и сви ми остајемо жртве 12. марта 2003, а његово убиство – зато што наша земља у међувремену није престала да се суочава са истим пријатељима и непријатељима са којима се суочавала и тада – наставља и данас да оставља своје последице.
Извор: Вечерње новости
Постави коментар